Радивој Шајтинац
ВЕРА
( Причест )
Нисмо је мерили
Доживљеним несрећама
Већ ретким сновима о срећи
Нисмо поредили
Жеље,могућности и циљеве
С правдом,упорношћу
И слабостима
Време нам је измакло
Не даривањем пожртвовања
Већ одузимањем нежности
Срећа је одузимала од нас наду
Спојила срећно и безнадежно
Оно што се хтело
Није се смело
И то је,понекад било добро
А замишљено и случајно
Преплитало се,понекад, безраложно
И да сад спојиш све речи
Изговорене или прећутане
Признао би,мало је,мало
Али коме и зашто
Кад у молитву толико стане
Нераздвојне величине и мањине
Усклици,шапати и тишине
Све то доходи из личне из даљине
Оне што суди, сја и тишти у висини
Што умива лице погледом горе
Не дише се и не хода због дуговања
Већ због гласа,срца,чистоће и ходања
И чак кад је тренутак студен, нем и снежан
Питај и питај се,буди обојен и буди нежан