Писмо из карантина Властимира Станисављевића Шаркаменца

ОКРЕЧЕНИ ГРОБ

(Поводом наглог разрешења Мића Цвијетића са дужности главног уредника Књижевних Новина, од стране Управног одбора Удружења књижевника Србије)

Исус Христос није причао ни бајке ни комедије већ само параболе и алегорије да би нас више него јасно и недвосмислено поучио. Пресудници који невидљивом руком померају елементе Овога света су само на бајкама организовали окружујућу стварност, мислећи, да (обрнуто од бајке) ружан крај може бити оправдан заводничком лепотом приче – лажираном у њеном Почетку, а чак ни Тома Аквински их није могао да одврати од тога накарадног поступка, јер „Лепота се мора гледати до краја пошто нас само тако доводи до спокоја“. Ето, ти Невидљиви су смислили да добар уредник треба да је још бољи трговац, фарисеј, комерцијалиста и шта не још, ваљда трговачки путник, како би такве новине, које немају од Управ. одбора, сем очекивања, нити какву потпору, биле у целом свету (с признањем да је овај мало лишен доброг осећања за литературу), толико много цењене, да би се о њих отимало. Унисоност чланова Управног одбора, без иједног изузетка, подсећа на „извикивање истине“ из прошавших времена, као да „Реч“ која доноси своје значење може имати и оно друго које јој „самопроглашени богови“ могу приписати. Не, не може! („Дјево, Ти пређе границу смртних бића родивши превечну Реч Која изволе да прође кроз Тебе, запечаћени Кивот, о, несагориви Кивоте и Купино!“ – изг. Патр. Иринеј, о Божићу`20.) Али бар једну синкопу на зломислећу ћутолошку ритмику те унисоности дао је макар један члан, (З.Хр.Р.) али не Управног, већ Редакционог одбора Књ. нов, тако што је поднео часну оставку на своје чланство, делећи терет часног образа са смењеним уредником.

Цела је ствар смењивања, има се утисак, изведена некако плакатски декоративно, у нади да се суштина може заклонити иза савршено уређене форме, па то подсећа на много пута узиман пример окречених гробова који као да могу прекрити оно најгоре – смрт, а притом заборављајући, како је то више пута понављано, па и у Умбертовој Име руже,да ништа није тако кратковечно као спољашна форма: оптужба за слабу комерцијалност глав. уредника чак није ни добро изабрана боја за то прекречење гроба, испод којега се крије главна суштина да је, рекнимо то, Мићо Цвијетић био један од ретко добрих стучњака за уређивање новина јер је одасвуд испраћан, са таквих послова, са уздахом и жаљењем што иде, као из ратног Сарајева, па Радио-Београда 2, те из „Борбиног“ Света књиге. Посебно је Париски круг српских песника, у Паризу, до којега су Књ. новине стизале захваљујући посебно учвршћеној сарадњи са уредником, сматрао да се заступљеност уметника књижевне речи из наше дијаспоре нигде, ни у једном гласилу за књижевност, уметност и културу, није могла наћи таква, чиме је очевидно био подигнут број претплатника на цифру и до чак 25 – 30 (само из Париза).

Он у својој гвозденој одлучности доброг уредника није ни мишљење (а тиме и страну првих листова Књ. новина) променио након сугестије да би понеки текст мање познатих писаца, чак првенаца, мог`о! да стави „тамо негде напред“, у односу на, на пример, Хандкеа и Бећковића. За видну моћ транспарентног гледања на такве окречене (и замагљене – аут.) укопине, да не поновимо реч гроб, није потребно силно објашњење како је одлука дата на време и у кворуму, кад се, нпр. на таласима културних медија (Радио Бгд 2) и сл. није нико од пресудника појавио, него се хладном-писаном, а не живом-директно казаном речи покушало да буде ауторитативан, ма и без марења да ли тако мисле и слушаоци. А није потребно ни свако друго објашњење кад „осуђеног“ нису ни позвали да присуствује изрицању казне, или где би му био дат правни лек. Овим је све, све постало видљиво и чак „транспарентно – до унутра“ – макар је, тек површно, све било веома фино окречено.

Господо, заборавили сте да перо и писаљку држе „три прста“, али пресуду пише цело нам тело. Ништа од фарисејске одежде, па све до срца и памети – (ништа) није поштеђено греха.

На крају, само због тога што је разрешени уредник имао само још два/три месеца до истека му трећег мандата, ми му препоручујемо да се, истине ради, мора обратити неким надлежнијим инстанцама јер све оно што наизглед заслужује да буде пуштено на миру, не заслужује и да буде пуштено на слободу. Можда смо баш сад у тој тангенцијалној равни, где морамо схватити да сумњива истина не сме унапред имати аболицију у виду слободе, па немојмо је пуштати ни на слободу ни на миру.

Ако је крај историје (Фукојама), не мора бити и крај географије! Бог се спушта на нас, те се осврнимо „на гóре“, чак му пођимо у сусрет!

19. март 2020, Београд Вла. Ста. Шаркаменац , члан
Париског круга српских песника

_______________

*  Р Е А Г О В А Њ А : Париски круг српских песника 

ДРАГИ МОЈ, БЕЛА-ТУКАДРУЗ,

Чим сам пао у карантин (ту у комшилуку) помишљао сам на тебе - шта ли ти сад радиш? Нарочито кад сам, сурфујући по електронском архиву размене информација наишао на чињеницу да си ми  (што сам, вероватно, био заборавио) објвио критику оне књиге "ПУТ НА АЉАСКУ" и њеног аутора, недоличног Србина Боре Ћосића који, гле чуда, још прима српску пензију. Али кад сам јуче сазнао да у Кучеву нема ни један случај короне, е, онда сам решио и да ти пишем. Видиш ли колико је вредно живети на потезу Пека и Млаве - нетакнуте су то средине. Заиста.

А кад сам већ у вези са Тобом, да те и питам: не би ли ми објавио нешто у Твојој "ВЕЛИКОЈ КЊИЗИ"? - рецимо један став, мишљење о наредбодавцима да се нашем Мићу Цвијетићу да отказ на месту главног уредника 2 месеца пре истека му трећег мандата, само што је одбио председника да објави делове "Књиге о Београду" овог заменика градоначелника на страници резервисаној за Хандкеа и Бећковића (види последње Књижевне са његовим уредништвом). А успут и једну причу о корони, мислим да ће ти се допасти јер је умиксано сомелијерство искусног крајинског виноградара и његова љубав према Сињорити Клари код које је служио као радник у иностранству, у области Фиренце, Погледај оба текста... и , наравно, ако сами по себи заслужују места и ако  тих места има.

Поздравља те твој друг Власта Шаркаменац. Јави се ако ти није много одузетог времена.

С поштовањем - Власта Шаркаменац

KUČEVSKA NETAKNUTA PRIRODA - Примљене x 30.04.2020. 15:05 (пре 1 дана) - Vlastimir Stanisavljevic

TOTALNA PSIHOZA: Teror se mora zaustaviti!

Емисија „Атлантида”: Милан Видојевић о Србима

РЕКВИЈЕМИ

Рапсодија у белом или слутње пред смрт Очеву  и агонију моје друге жене

Све долази доцкан осим Судњег часа, зато што је смрт,

Као зрење воћу, дата и задата човеку.

У понедељак, 4. Јануара 2015. У 23:45 ч.

Након што ми је брат јавио да...

Приближава се час преображаја. Неизбежно.

Разговарао телефоном са нашим старим оцем

Који живи у нашој родној кући на селу,

Пожалио се да му немоћ долази из ногу, крста, руку...

Читавог дана нисам излазио због вејавице.

Ветар је вајар и архитекта, помаже му Сила времена.

Оно о чему сам размишљао јуче и прекјуче, и последњих дана – Пудино –

Није ли призивање ишчезлих духова, прошлости, фатаморгана?

Не могу да заспим, не.

Жена је попила кубанске капи и прилегла.

Сиријци су галамили под прозором, не као летос,

Јер сада мраз уређује улице и друго....

(Из Необјављених забележака и рукописа - ЗМИЈА БЕЛА КАО СНЕГ)

Priprema sveta za antihrista - UZIVO

Dr Velimir Abramović - Izjava!