НАЖАЛОСТ

М. Лукић, почетком новембра 2017. на једном од шведских језера

СРПСКИ ПИСАЦ

Даш му прст, он хоће шаку. Даш му шаку, он хоће и руку. И тако све дотле, док вам, не узме и душу! Као и ђаво.

Српски писац је – опседнут каријером, успехом, кроз читав минули век, и у том смислу, многи српски писци личе једни на друге, као јаје на јаје.

Ни мањег народа, ни већег броја писаца!

Управничка, и уреднича пракса, - и у „Заветинама“, и у „Сазвежђу Заветина“ - показала ми је сасвим једно друго и непознато лице, наличје српског писца. Оно се много разликује од тзв. умивене, и лепо дизајниране корице најновије књиге једног српског писца. Нема потребе да било кога овде наведем поименце , само бих учинио услугу многим гребаторима. Нушић је, у пожаревачком затвору, у претпрошлом веку, написао један врстан текст, који сам често спомињао и цитирао раније...Тај текст је антиципаторски.

...Волујска књижевна критика, дресирана у бункерима и боксовима пакла социјалистичке метафизике, специјализирала се да од мишева прави слонове, и обрнуто!

Волујске редакције толиких полумртвих тзв. књижевних часописа, и толике волујске институције, специјализовале су се за н а м е т а њ е бирократске књижевности и величина исте.

Волујски концепт је жилав: најжилавије се намеће преко псеудо – институција књижевних награда. Зна се коме се додељују …

Што је још жалосније: унапред се зна, овде, ко је и на какве све награде претплаћен… Као што су Винавера деценијама држали у запту штампајући га на парче, тако и данас најбоље песнике Србије држе далеко од великих издавача (ако таквих уопште овде има; јер ово је

земља изузетних привида!).

Немогуће је више – сакривати. Стварати димне завесе. У том смислу четврто издање антологије српске поезије 20. века НМ, није само овидљавање већ и – ноћна мора многих волова. Ко су они?

Јавиће се сами. Препознаћете их по мукању, и по томе како ће мирно смазати

онај букет цвећа, који симболизује ВЕРУ, ЉУБАВ и НАДЕЖДУ.

Праоца и Претечу им је описао Нушић.... (видети више: ЉУДИ ГОВОРЕ (Торонто))