Трибина о књижевним идолима, Мило Ломпар и Александар Гаталица, III део

Трибина о књижевним идолима, Мило Ломпар и Александар Гаталица, II део

SIROVA BILJNA HRANA 2

НАЖАЛОСТ

М. Лукић, почетком новембра 2017. на једном од шведских језера

СРПСКИ ПИСАЦ

Даш му прст, он хоће шаку. Даш му шаку, он хоће и руку. И тако све дотле, док вам, не узме и душу! Као и ђаво.

Српски писац је – опседнут каријером, успехом, кроз читав минули век, и у том смислу, многи српски писци личе једни на друге, као јаје на јаје.

Ни мањег народа, ни већег броја писаца!

Управничка, и уреднича пракса, - и у „Заветинама“, и у „Сазвежђу Заветина“ - показала ми је сасвим једно друго и непознато лице, наличје српског писца. Оно се много разликује од тзв. умивене, и лепо дизајниране корице најновије књиге једног српског писца. Нема потребе да било кога овде наведем поименце , само бих учинио услугу многим гребаторима. Нушић је, у пожаревачком затвору, у претпрошлом веку, написао један врстан текст, који сам често спомињао и цитирао раније...Тај текст је антиципаторски.

...Волујска књижевна критика, дресирана у бункерима и боксовима пакла социјалистичке метафизике, специјализирала се да од мишева прави слонове, и обрнуто!

Волујске редакције толиких полумртвих тзв. књижевних часописа, и толике волујске институције, специјализовале су се за н а м е т а њ е бирократске књижевности и величина исте.

Волујски концепт је жилав: најжилавије се намеће преко псеудо – институција књижевних награда. Зна се коме се додељују …

Што је још жалосније: унапред се зна, овде, ко је и на какве све награде претплаћен… Као што су Винавера деценијама држали у запту штампајући га на парче, тако и данас најбоље песнике Србије држе далеко од великих издавача (ако таквих уопште овде има; јер ово је

земља изузетних привида!).

Немогуће је више – сакривати. Стварати димне завесе. У том смислу четврто издање антологије српске поезије 20. века НМ, није само овидљавање већ и – ноћна мора многих волова. Ко су они?

Јавиће се сами. Препознаћете их по мукању, и по томе како ће мирно смазати

онај букет цвећа, који симболизује ВЕРУ, ЉУБАВ и НАДЕЖДУ.

Праоца и Претечу им је описао Нушић.... (видети више: ЉУДИ ГОВОРЕ (Торонто)) 

А ко је сада писац? / Небојша Васовић

    Подсећање. Одабрани фрагменти

А ко је сада писац? / Небојша Васовић

(одломак из најновије књиге Небојше Васовића: ЕВРОПСКИ ДАВИТЕЉИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА*)

Мото Античке естетике Анице Савић Ребац гласи: „Основ свег нашег сазнања је стварност, а њу можемо упознати само прецизним посматрањем. То важи и за научника и за песника. Али наше посматрање постаће плодно само ако смо способни за што разгранатије асоцијације које тек омогућују пуно разумевање; иначе остаје сиров материјал". (Античка естетика и наука о књижевности, КЗНС, Нови Сад, 1985, 37) Другим речима, перцепција и имагинација су неодвојиве чак и у науци, а камоли у уметности.

Да ли се појам оригиналног у литератури данас дефинише већ према прилици и тренутним потребама или још увек постоје некаква мерила која указују на континуитет у схватању овог појма? Шта значи данас рећи за некога да је ортиналан стваралац?

У књизи Пропланак и ум Душан Матић примећује да постоје две врсте писаца: они који преузимају теме и формалне поступке својих претходника и иноватори који „копају руду", откривају нове садржаје и нове обликовне поступке. Као једног од најоригиналнијих српских писаца Матић истиче Растка Петровића, и то из више разлога. Он каже:

„Мислим да би наши литерарни хроничари требало да о томе поведу рачуна кад пишу, на пример, о Растку Петровићу, да је његова књижевна и уметничка култура била велика, јер је он познавао дело Џојса, Кафке и Вирџиније Вулф, дакле дела која су се тек касније афирмисала, а његово песничко бриљантно, бурно, блиставо дело било већ завршено." (Нолит, Београд, 1969, 282)

Другим речима, своју уметничку оригиналност Растко не дугује