"Аман, попе, што ти смета што људи долазе да виде своју баштину?"

ВЛАДАР У ЕГЗИЛУ: Стефан Немања се преселио из сефа у сутерен / Борис СУБАШИЋ | 22. јул 2016. 20:30 | Ни скромна биста оца српске државности годинама не може да нађе простор на неком од тргова у Новом Пазару

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Стипендију Тесли нису дали, али плакету јесу
• 
  Бајка о композитору Стевану Христићу

• Стари Харемлук чека - нову власт
• Откривен храм Немањића на Венчацу!
• Зорка - чуварка народних обичаја

БРОНЗАНИ велики жупан Стефан Немања однедавно "станује" као подстанар у једном београдском сутерену, јер је морао да оде у егзил из сефа банке у Новом Пазару, где је, као у самици, под кључем и у мраку, пребивао читаву деценију - каже др Добросав Никодиновић. Овај угледни стари лекар, пензионисани специјалиста неуропсихијатрије, који је радни век провео у Новом Пазару, понео је у пртљагу бескућничку бисту оца српске нације селећи се под старе дане у Београд. - Већ сам доживео велике проблеме и нападе од острашћених исламиста због Немање, па вас молим да не објављујете где сад станујемо, да нас неки муџахедин не нађе и овде - замолио нас је др Никодиновић, док нас је водио у сутерен пун сандука и крша. - Од 2002, Удружење "Рас" узалудно је покушавало да постави бисту оца српске државе у Немањину улицу у Новом Пазару. Сматрали смо да му је место испред градске куће, јер је данашњи град изграђен на темељу престоног Раса. Нажалост, споменик је постао у толикој мери политичко питање и мета религиозних примитиваца да смо морали да се одселимо из Новог Пазара. Немању сам морао сам да маскирам у џакове током селидбе, да га неко од носача не би намерно оштетио.

Саговорник "Новости" истиче да је разлог његове и Немањине селидбе страховита кампања политичког и верског екстремизма и примитивизма.

- Створене су генерације младих људи који појма немају ко је Немања, али су спремни да униште његов споменик јер је био Србин, што је довољно за мржњу - са уздахом констатује др Никодиновић. - Вајар Никола Коља Милуновић направио је бисту тако да Немању представља као владара и државника, а не као српског свеца, управо да не би вређао верска осећања муслимана.

Да се споменик не би тумачио као националистички провокативан, није урађена монументална фигура, већ само попрсје високо 75 центиметара. Ни такав, скромни Немања није добио простор у Новом Пазару.

СРАМОТА НА САБОРУУДРУЖЕЊЕ "Рас" је доживело највеће разочарање када су неколико година локални свештеници СПЦ направили проблеме у организовању културне манифестације "Немањин сабор" у Дежеви, где се налазио двор великог жупана. - Сабор смо организовали крај археолошких остатака дворске цркве, за коју мало ко и зна да постоји - каже др Никодиновић.
- То је после извесног времена засметало локалном свештенику, који је на саборима узимао богате прилоге, јер су посетиоци мислили да тај новац сакупља за обнову храма. Онда је покушао да уништи сабор, забрањивао је парохијанима да долазе, претећи да им неће опојати мртве ни пресећи славски колач. Тужио нас је, као да је лично Немања, за узурпирање имовине, односно археолошких остатака. Судија, муслиманка по вери, ухватила се на суђењу за главу и рекла: "Аман, попе, што ти смета што људи долазе да виде своју баштину?"

- Дуже од деценије Удружење "Рас" се узалудно дописује с новопазарским градским властима тражећи мало простора за споменик - каже др Никодиновић. - У почетку, нису се уопште удостојили да нам одговоре. Када смо поновили захтев, обавестили су нас да постављање таквих објеката није предвиђено генералним урбанистичким планом Новог Пазара". У следећем одговору су навели да би споменик ометао "пешачку комуникацију". Тако је биста утемељивача српске државе изједначена с тезгама, надстрешницама, киосцима и кафанским баштама. У једном од образложења, градска управа то недвосмислено саопштава: "... историјска чињеница да је Стефан Немања оснивач српске државе свакако носи осредњу тежину, и иста не спада у ред одлучујућих правно-релевантних чињеница на основу којих се мериторно одлучује у предметном захтеву."

Више пута је било најављено постављање споменика, али како одобрење од новопазарске општине није добијено, Немања је почео да се сељака. Фама око непостојећег споменика је нарасла, па је бронзани велики жупан почео, и пре него што је постављен, да добија претње да ће бити уништен.

- Кад смо градске власти замолили да изложе бисту у холу зграде општине, одбили су нас уз образложење да не могу да јој гарантују безбедност - каже др Никодиновић. - У Музеју "Рас" су вероватно мислили исто, па су и они одбили да изложе Немању. Бисту је једина с радошћу прихватила основна школа у Дежеви. Ипак, решили смо да не одустанемо од постављања споменика у Новом Пазару, изграђеном на темељима Немањиног Раса. Зато смо закупили сеф у банци, где смо сматрали да ће биста бити безбедна, и оптимистички веровали.

У Удружењу "Рас" кажу да од 2002. очекују да ће се новопазарске власти уразумити, али узалудно.

- Нису општинске ћате саме забраниле Немању, већ по налогу политичких или верских лидера који промовишу непоштовање устава и закона Србије и шире верску и националну нетолеранцију - огорчен је стари психијатар. - Због такве атмосфере Срби се масовно селе из Рашке области. То сам на крају и ја учинио, парадоксално, као председник удружења које је створено да подстакне повратак Срба у област где је рођена српска држава. Доселио сам се у Београд, седим уз бронзаног Немању и пишем књигу о Рашкој области, јер, нажалост, нико колевку српске државе није детаљно обрадио последњих 900 година.

ПАНТЕОН НЕМАЊИЋА

САН чланова Удружења "Рас" је да се на платоу крај Немањине задужбине Ђурђевих ступова изгради српски културно-духовни центар у коме би се посетиоци упознавали са два сјајна века немањићке Србије и где би се током целе године одражавале научне и културне манифестације.

- Ту би било и једино долично организовати и прославу правог дана државности Србије, коју је створио Немања, јер ми тренутно славимо само обнову државности. Нажалост, наша идеја је све даље од остварења, јер се простор око Ђурђевих ступова, иако под формалном заштитом државе и Унеска, непрестано узорпира. Дивља градња, пред којом надлежни затварају очи, прети да заклони Ступове.

O Dolini Katmandu koja se zbog lepote i drugih izuzetnih razloga ne može proputovati. Zatim o nebu nad Dolinom i šta se sve vidi u tom nebu / Stevan Pešić

GLAVA I

O Dolini Katmandu koja se zbog lepote i drugih izuzetnih razloga ne može
proputovati. Zatim o nebu nad Dolinom i šta se sve vidi u tom nebu.

Postoji samo jedan Katmandu na zemlji i u vasioni; sem ako nije, kako neki veruju, odraz nekog nebeskog grada, ali ni to ne menja stvar, jer je taj odraz jedini na zemlji. Reč »san« najpogodnija je da se opiše, ali san, to su slike i osećanja i ne mogu se preneti. Prošlo je više od godinu dana od mog boravka u Nepalu i sad, dok sređujem beleške o tome, nije mi dobro, osećanje da sam nešto nepovratno, zauvek, izgubio, opseda me i progoni. Ponekad sanjam Katmandu. No, muka od buđenja ne traje dugo, jer znam da Katmandu postoji. I tada se osećam kao Adam (poređenje nije šaijivo!) koji nije isteran iz Raja, već ga je, zbog želje da vidi druga mesta, zbog svađe sa Evom ili tako neke sitnice, sam napustio i može se, vratiti kad hoće. I ja ću se jednom, ponovo, vratiti u Raj koji se zove Katmandu.

Vratiću se ne samo zato što sam tamo bio srećan, već što sam tamo počeo da se navikavam na smrt. U početku je to bilo neprihvatljivo, borio sam se, ali sam vremenom prestao, shvativši da se život i smrt podjednako mogu voleti. Ma koliko da je moj boravak u Katmanduu bio lep, radostan, zanimljiv, on je ujedno bio i boravak izvan života. Nigde smrt nije tako prisutna kao u tom gradu. Ona je u zemlji, u vazduhu, u drveću, u nebu i na licima ljudi. Činilo mi se da je smrt mali demon što čuči iza čela svakog čoveka; tu se nastani od rođenja i ne napušta ga nakad. Čula su izoštrena, a prirodu i sve u njoj vidite ponekad naročitim okom. Gledao sam pticu i video njen skelet i u isti imah nju koja je letela, vesela. To mi se događalo i sa Ijudima sa kojima sam bio, čak sam jednom video svoje grudi, ruke, telo kao kostur. Pri tome nisam bio uplašen, niti je to učinilo da mi se pokvari dobro raspoložanje. Naprotiv, posmatranje me je radovalo i snažilo. Bio sam đak u školi večnosti.

Dolinu Katmandu zovu i Dolinom Nepala. To je najlepši kraj zemlje, najbogatiji i najmnogoljudniji. Tu je kolevka ovog naroda; tu se dogodila njihova istorija; tu su tri kraljevska grada. Polja, šume, bašte, voćnjaci, livade, reke, naselja, hramovi: to su slike koje gledate ovde. Gledate ih, dok vam jedan glas govori: »Ova zemlja je med za sva stvorenja, a sva stvorenja su med za ovu zemlju.« Pesma je ispevana u davnim, prvim danima kada su se vrata Raja otvorila. Ovde su ona još uvek otvorena; ko ih vidi, prolazi kroz njih. Oko tog Raja su brda i planine. Na zapadu planine su visoke do dve hiljade metara; preko njih se prelazi dolazeći iz Indije. Takve su planine i na severu i na jugu. Takve su i one na istoku koje će vas, postajući sve više, kao kakvim nebeskim stepenicama, odvesti na Himalaje. Kažu da se čitava Dolina može preći od izlaska do zalaska sunca. Ja sam često mislio o takvom poduhvatu (imao sam i saputnike čak), ali ga nisam ostvario. Obišao sam Patan, Bagdaon, pa i Kir-tipur, video sam nekoliko velikih svetilišta i znamenitosti. Ali da praputujem kroz čitavu Dolinu, što je bilo i te kako vredno i zbog čega sam onima koji su to učinili toliiko zavideo, nisam uspevao. Moj najduži put nije trajao više od jednog sata šetnje izvan Katmandua.

Za to postoji više razloga. Jedan je lepota ovih predela; oni su takvi da ih uvek možete gledati, po-gotovo što njihov izgled, s obzirom na promene dana i noći i vašeg raspoloženja, nikada nije isti. Recimo, Ganeš Himal: u toku jednog dama pojavljuje se, nestaje, i toliko menja oblik da više niste sigurni da li uopšte postoji ili ga vi, sedeći negde, izmišljate da biste popunili prazninji u nebu. Istraživački, naučnički duh takođe obuzima čoveka na tim šetnjama, pa umesto da ide tamo gde je naumio, on satima posmatra neku biljku, insekta ili oblak. Meni se to naročito događalo kada bih poneo kišobran. Služio mi je kao štap, zaštita od iznenadnog pljuska i kao vilinske rašlje. Kad sam ga imao uz sebe, uvek bih otkrio nešto novo. Da Gete već odavno nije opisao onu čudesnu Pra-biljku, ja bih to učinio sada. Našao sam je ovde, na jednoj livadi. Otkrio sam i vrstu Ieptira, nepoznatu u nauci. Krila su mu žuta, na ivicama crna i nazubljena, veličine oko šest santimetara. Trljajući pipke, stvara glas sličan zviždukanju, vrlo prijatan.

I razni susreti sprečavali su me da proputujem Dolinu. Nekada je to bilo poznanstvo i, kasnije, prijateljstvo; nekada tek razgovor, posle koga zaželite jedno drugome sve najbolje i veselo idete napred. Jer oni koji treba da se nađu, naći će se jednog dana. Svi susreti ovde su izuzetni. Uvek ćete naići na nekog zbog koga ćete zaboraviti kuda ste pošli, ili paik shvatiti da ste našli ono što tražite. Svaki stranac koji živi ovde, oseća se domorocem. Što se tiče domorodaca, svaki drugi je bog, a svaki treći neko niže božanstvo, demon ili duh. To je njihovo shvatanje, a takvo je i moje iskustvo sa njima. I još ovo sam naučio na tim šetnjama: da je vreme izraz nas samih, a prirodne pojave posledica naše volje i predstave o svetu. Može nebo biti oblačno koliko želi, stvar je mog raspoloženja hoće li padati kiša ili će biti vedro.

U ovim predeiima i pojavama postoji nešto što su stari pisci zvali: začaranost, pa su neki ovaj kraj opisali i kao Sanjivu dolinu. Ta začaranost najčešća je za toplih, sunčanih dana i podjednako ima uticaja na domoroce i na strance. Tada se ukraj puteva, valjda pod svakim drvetom, nalazi bar jedan putnik. Pošao je nekud, seo u hlad da se odmori i zaspao, ili se pak zagledao u nešto i tu ostao. Zagledao se u snegove Himalaja, daleke; u planine i brda, Ijubičaste; u šume, tamne i zlatne; u reku što, plava, teče između zelenih pirinčanih polja i šarenih njiva i livada; u selo čije crvene ili narandžaste kuće proviruju kroz drveće i voćnjake. Putnik to gleda i shvata da nikud odatle neće otići. Ujutru će iz hindu svetilišta začuti hiljade zvona što se razležu nad Dolinom i više neće znati u kom je veku, jer vekova nema. A kad s večeri začuje strašne trube iz tibetanskih manastira, neće znati ni na kojoj je zvezdi.

Što nisam stigao da proputujem Dolinom krivo je, mnogo, i nebo nad njom. O tom nebu postoje različita mišljenja. Neki tu vide svetlost što sija sama sobom, kao da nema sunca. Drugi čuju muziku i govore o Pitagori. Svakako, ono je i svetlost i muzika, aii najviše je boja. Takva, da ie sreća što postoje oblaci i što su kiše česte, inače bi se pod njim došlo do čudovišne pojave da sve bude plavo. Plava srna, plav konj i poneko plavo drvo godili bi, ali samo kao izuzeci. Noći su spas od tog plavetnila. Da je neprestano pod ovakvim nebom, zemlja bi mnogo izgubila od svog divnog i blagotvornog šarenila. Boja ipak ostavlja tragove. Oči koje gledaju u nebo, poprimaju na trenutke njegovu boju.

Razgovor o tome vodio se jednog popodneva na terasi hotela u Ćetrapatiju. Bili su tu: gospođa i gospodin Vud, Hari, kuvar Sjam koji je tobož došao da se vežba u engleskom, i ja. Hari, kao najmlađi, najviše je bio pogođen. »Znači«, rekao je, »dok gledam u nebo, moje oči su plave?« Mi potvrdismo i on se još više uplaši. Pili smo pivo od pirinča. Bilo je oko četiri po podne, kada je nebo najvedrije. Pričalo se, kažem, o uticaju neba na one koji ga posmatraju. Gospođa Vud je imala oči boje različka i one su, u ovim okolnostima, mogle postati samo još više plave. Gospodin Vud je nosio naočare i nisam znao kakve su mu oči, Nepalci, Hari i Sjam, imali su crne. Sedeo sam tako da sam svima mogao videti lice. Svi su gledali gore. Stariji zato što je nebo u tim časovima izuzetno lepo, Hari je čekao čudo, a Sjam je gledao čas u nebo, čas, krišom, u gospođu Vud. I onda se nešto zaista dogodilo. U jednom trenutku video sam da su Harijeve oči plave; ni traga od njegovih crnih očiju! Pogledao sam ostale, Gospodin Vud je upravo brisao naočare; oči su mu bile plave. I Sjam je imao plave, iako je najmanje gledao gore, ali i ta promena je shvatljiva zbog gospođe Vud. Ona pak učini nešto što me je uverilo da su i ostali isto videli. Nagnula se prema meni, izvinila i rekla kako joj se učinilo da imam drugačije oči. Gospodin Vud sa jednim »hm« izjavi da bi on rado popio još tog izvrsnog piva od pirinča. Treba napomenuti da su svi, čim su prestali da gledaju gore, ponovo imali boju očiju sa kojom su rođeni. Ispričao sam šta se dogodilo. Ne da bih opravdao gospođu Vud kojoj takvo opravdanje nije potrebno, jer ona nikog ne gleda sem gospodina Vuda. Nastalo je opšte zagledanje očiju, ali više ništa nismo videli. Sjam reče da je sve plavo; na šta se to odnosilo, nije bilo jasno. Neki su pokušali da sve objasne poetskom besposlicom, pa čak i pivom. Jedini je Hari poverovao i odjurio pred ogledalo, ali ni tamo, kada je video sebe, nije posumnjao u priču. Kasnije, kada bi pogledao u nebo, govorio je: »Sada ću da imam plave oči.« I dodavao: »To je šala, ali je istina.«

Često smo sedeli na terasi tog hotela, ne samo ovi koje sam pomenuo, već i mnogi drugi. Bilo je to društvo naročitih astronoma, čiji su skupovi održavani po nadahnuću, a dokolica bila glavni povod njihovog rada.Evo, po sećanju, šta se sve otkrilo. Pored toga što nebo menja boju očiju onog kojii ga gleda, ono čini da svako, dugim i pažljivim posmatranjem, može da vidi u njemu pojave mnogo veće i značajnije od plavetnila. U većini slučajeva te pojave zavise od samog posmatrača, ali nisu isključena ni takva viđenja posle kojih je onaj što ih je imao, gubio želju da ikad pogleda gore. Jedan od tih posmatrača odbio je da bilo šta kaže, jer navodno to neće valjati ni za nebo ni za nas. Drugi ništa nije video; trudio se, ali i pored sveg truda i želje, tamo ništa nije mogao da nađe. Većina ih je pričala zanimljive stvari. Neko, na primer, u onom Beskrajnom plavetnilu vidi Himalaje pod snegom i sebe kako odande posmatra zemlju. Neko vidi okean svetlosti po kome se voze Šiva i Parvati; neko ostale bogove kako se loptaju suncima i planetama. Oni sa pesničkim sklonostima vide gore zlatne nebeske gradove sa bedemima od zvezda i kulama od svetlosti. Prostiji svct video je najčešće bogove, ponekad svoju kuću i najbližu rodbinu. Neki rikša koji je, pre no što je došao u grad, čuvao bivole u rodnom selu, pričao je da, zagledan u nebo, vidi livadu punu cveća i stado bivola kako pase. Od dvojice Nepalaca, koji se uopšte nisu poznavali, čuo sam da vide Dolinu iz doba kada se zvala Devbhumi, Kuća bogova. Bogovi su u njoj bili prvi stanovniai; silazili su sa Himalaja i tu provodili dane, ili vekove, odmarajući se od svojih kosmičkih poslova. Obojica su označila isto mesto na nebu gde je ta slika sačuvana u večnosti. Tvrdili su,takođe, da gore vide i grad Katmandu između reka Bugmati i Višnumati: sjajniji je i lepši od ovog na zemlji, a vode nebeskih reka modre i mirisne.


Jedna Italijanka iz ovdašnjeg bratstva hipika, veoma pobožna, gore je videla ceo Danteov Raj i bila je u stanju,tako nas je uveravala, da po knjizi tog Firentinca, kao po kakvom vodiču, pronađe ako ne sve ličnosti, što je bilo nemoguće zbog milionskog mnoštva svih vrsta anđela, ono bar krugove u Raju i glavne ličnosti koje su tamo letele, pevale ili sedele. Uvek je, naravno, čula i muziku sfera. Izvor te muzike je, po njoj, različit. Dante joj je služio samo do muzike; posle se snalazila i bez knjige. Jednom je to bio sunčani disk, astronomskih razmera, postavljen u centar vasione, koji se okretao i svirao, a Bog, Hrist, Marija, arhangeli i najvažniji sveci prisustvovali tom koncertu. Drugi put slika je bila dnugačija, što je ona tumačila time da i u večnosti mora da bude promene. Na vrhu Mont Everesta nalazile su se orgulje na kojima je svirao Hrist. Bog je sedeo u naslonjači, slušao i zadovolj-no potvrđivao glavom: kako sam dobro uredio ovaj svet! Hrist je, s vremena na vreme, duvao u ruke da zagreje promrzle prste. Sem njih dvojice niikoga nije bilo.

Tibetanci i Nepalci, međutim, mogli su kroz to nebo kada ga uporno i dugo posmatraju, da vide drugo, treće, četvrto, peto, šesto i sedmo nebo, sve do Planine Meru. Videli su jedino njen vrh u sjaju milijardi sunaca što kruže oko njega, ali ne i sedam gvozdenih, crnih okeana koji su granice između tih sedam nebesa i vasiona, kružnih, u čijem centru je Sveta Planina. To je zato što su gledali živi; mrtvi vide i prolaze i te okeane. Oko tog vrha, zajedno sa milijardama sunaca, kružiće njihove duše kad napuste živoi na zemlji i vrate se večnosti i moru svetlosti i blaženstva. Retki, izabrani, vide i četiri kraljevstva Plahine Meru, opisuju njihov izgled i poznaju njihove besmrtne stanovnike. Za njih su život i smrt voda istog okeana, po čijim talasima oni hodaju. Sunce koje vidimo, kažu, to su prva vrata, zlatna, kroz koja duh prolazi na putu za Planinu Meru.



Za neke, to nebo, sjajno kao u vatri koja ne peče, uvek je otvoreno, i lestvicama od svetlosti Ijudi idu gore, anđeli silaze dole. U jednom snu i ja sam se popeo tim lestvicama; kada sam pogledao na zemlju otkrih divnu i čudesnu stvar. Nebo je bilo poda mnom, a ja sam stajao sred Doline! Tad mi postade jasno da je ono što smatramo nebom zapravo ogledalo zemlje. Pravo nebo je zemlja dole, i sve što vidimo gore samo je odraz onog što se u nama i sa nama đogađa. Zatim se ponovo nađoh dole, dok je nebo sijalo nada mnom. Ali nisam siguran da sam se probudio i da li sam u nebu ili u Dolini. Izgleda u Dolini Katmandu ali sve što sam doživeo, događalo se u nebu.

       

       = izvor: navedena knjiga Pešića.Knjižarsko preduzeće Bata, Beograd, 1990, 342 str., str. 7-12

Антиципативна критика Миодрага Мркића (1932 - )

14. јул -Свети мученици и бесребреници Козма и Дамјан. После пет поподне. Наоблачило се и натуштило док сам сређивао четврту собу Библиотеке ЗАВЕТИНА при Документационом цетру, док сам приводио крају сређивање књиге српских књижевних критичара, када из једне (књиге) испаде новински исечак -  два дуга ступца из "Побједе" Радомира Мићуновића (1. 8. 2002.  - Бљесак духа : Миодраг Мркић: "Неко други", Графиком, Београда ). Колико сам могао да видим, већину књигу Мркића "Заветине" поседују, упркос томе што су штампане у малим, тј. академски, тиражима,  Прелиставам ту књигу: ДВОСТРУКА ПАРАБОЛА : (критика о прози Богислава Марковића) /  [ приредили ] Војислав Бубања, Миодраг Мркић. -  [ Библиофилско изд. 1] - Београд: В. Бубања, 2002 (Београд: МЕГРАФ) . - 139 стр. : илустр. ; 21 цм. - (Библиотека Посебна издања).  // Тираж 100...  - Мркић је својеручно написао на 3. стр. те књиге посвету "у знак превредновања" (ма шта то значиило!) "15. јула 2002, у Београду". Овог 14. јула четрнаест година касније, прелиставајући ову књигу, видим запис, записан мојом руком, одмах иза наслова Мркићевог поглавља "Антиципативна критика"! Да не препричавам, ево факсимила. Колико таквих мојих записа има на маргинама прочитаних књига!. Сад се то може и проверити, када је већина књига доспела у тзв. четврту собу библиотеке "Заветина".
...

Додајте натпис

...
Да је Богислав Марковић преминуо од оне опаке болести, сазнао сам опет од Мркића - вршњака моје пок. мајке Наталије... Добро да је Мркић написао ту књигу о Марковићу, веома скромном човеку, са којим нисам друговао, али сам се повремено виђао, јер су Мркић и М. Тодоровић радо навраћали у библиотеку у којој сам тада радио...

* *
Када је реч о савременој српској поезији, "Заветине" су минулих деценија сакупиле много више песничких издања него што Документациони центар има простора за чување свих тих књига. Тако је 2004. године, пре дванаест година, стигла књига Ненада Милосављевића, младог песника, са једном подужом посветом, ручно написаној на првој страници књиге.
..

.. Милосављевићеву књигу је објавила Међурепубличка заједница за културно-просвјетну дјелатност, Пљевља, и Центар за културу "Војислав Булатовић Струњо", Бијело Поље. (Рецензенти: Јованка Вукановић, Душко Новаковић, Исмет Реброња.). (Уредник Исак Калпачина.)  (Тираж 300 пр.)

И ова посвета младог колеге,поред свега осталог, садржи и ту арому "антиципативне критике", или барем наде да такво нешто постоји.
    Да ли се Милосављевић данас, дванаест година, после, осећа као писац из  холивудских филмова, како сам написа на 7. стр. своје књиге?
     Милосављевић се домогао  једне књиге, конкретно "збирке песама / И њоме потаманио / Читав легион комараца... " Милосављевић је написао, даље, "у соби", а ја сам то и некада, и малопре прочитао као "у себи". Песник је наивно уверен да није учинио ништа лоше, као какав дечко, шта више, искрено би волео - како пише - "Када би неко и мојом књигом / Таманио комарце или муве - / Тако би постао прећутани савезник... " Већ си постао, Милосављевићу!
Настави даље. - Зар и то није неки вид "антиципативне критике"?...

Красна девица вила кудёрышки

Шта се дешава? Куда иде овај свет?

ПРОРОЧАНСКИ ИНТЕРВЈУ: Ствара се стравични свет који ће превазићи све виђено до сада

 

Како је руски филозоф видео будућност света пре 15 година, супротстављајући се либералном оптимизму свог саговорника

Подсећамо се дела интервјуа познатог руског дисидента и филозофа Александра Зиновјева (1922-2006), који је дао пред свој повратак из Немачке у Русију. Разговор са новинаром француског листа Фигаро вођен је 24. јула 1999. године у Берлину.

После краха комунизма основни предмет вашег истраживања постао је западни систем. Зашто?

— Зато што се десило оно што сам предвидео: пад комунизма довео је до распада Русије.

Произлази да је борба против комунизма прикривала жељу за уништењем Русије?

— Управо тако. То говорим зато што сам у своје време био невољни саучесник те за мене срамотне акције. Руску катастрофу су хтели и програмирали овде, на Западу. Читао сам документа, учествовао у истраживањима која су под видом идеолошке борбе уствари спремала погибију Русије. То је за мене постало толико несносно да више нисам могао бити у табору оних који уништавају мој народ и моју земљу. Запад ми није стран, али гледам на њега као на непријатељску силу.

Данас многи бивши совјетски дисиденти говоре о својој ранијој отаџбини као о земљи права и демократије. И сада, када је та тачка мишљења постала општеприхваћена на Западу, ви покушавате да је оповргнете. Нема ли ту противречности?

— За време Хладног рата демократија је била оружје у борби против комунистичког тоталитаризма. Данас ми схватамо да је епоха Хладног рата била тренутак кулминације у историји Запада. У то време Запад је имао све: раст благостања који је био без преседана, истинску слободу, невероватан социјални прогрес, огромна научна и технолошка открића. Али, у исто време, Запад се неприметно мењао. Стидљива интеграција развијених, започета у то време, била је у суштини претеча интернационализације економије и глобализације власти, чији смо сведоци данас. Интеграција може да послужи расту општег благостања и да има позитивне последице ако, на пример, она задовољава легитимне тежње братских народа за уједињењем. Ипак, та интеграција о којој се говори била је од почетка смишљена као вертикална структура, строго контролисана од националне власти. Без успешно изведене руске контрареволуције против совјета Запад није могао да крене ка глобализацији.

Значи, улога Горбачова није била позитивна?

— Гледам на ствари из нешто другачијег угла. Упркос увреженом мишљењу, совјетски комунизам није пропао из унутрашњих разлога. Његово уништење је највећа победа у историји Запада. Тиха победа која, понављам, омогућава успостављање планетарне власти. Крај комунизма означио је и крај демократије. Данашња епоха је не само посткомунистичка она је и постдемократска. Данас смо сведоци демократског тоталитаризма или

ЕL GRECO / Илија М. Петровић (1895—1942)

ЕL GRECO

У руменом вину сам утапао златне тонове    .   _:
Ја, грађанин вароши Толеда,   

Библиотека Савремена поезија. Издање* часописа БРАНИЧЕВО.
 - Пожаревац, 1969. . 62 стр. брош. са фотограф.
Уредник Војислав Живковић, оснивач.

ђак Венецијанских Мајстора

и син критских бакала и крчмара.

У животу сам знао да ценим славу     

и новац;             

па ипак се не бојах да

направим какав лудачки гест као борац,

са ветрењачама.

Једном сам и краљу рекао да незна ништа.  -

Зашто не?         

Само нека ми живот не буде празан:

нека око мене свега буде пуно;

нек осетим моћ, дубину и висину

прастора

снагом која над облаке диже орловске тиће.

Ех, видите да и ја. син критских бакала и крчмара

знам нешто.

Хој — свирајте свирачи,

донесите опет печења и пиће!

   =  извор: наведено издање. стр. 56.

    ___________

     *  

Како је иастао овај оглед. - Књижевник и професор Илија М. Петровић (1895—1942), „интелектуалац авантуристичког духа", како је за њега речено, у немирном, растрзаном, и не сасвим расветљеном периоду наше књижевности између два рата, писао је, „тражећи истину и себе", модерну поезију и прозу, научне есеје, прогресивне памфлете, историјску драму и социјалне репортаже.

Животна авантура Илије М. Петровића ишла је чудним путевима од судског чиновника и сеоског учитеља, оснивача и уредника једног од првих међуратнпх књижевних часописа, преко америчког стипендисте, библиотекара вашингтонске и београдске Народне библиотеке, суплента реалке и професора пожаревачке гимназије, несуђеног доктора књижевности и народног посланика, борца у ослободилачком рату и жртве злогласне бањичке „Куће смрти."

Занимљиво је истаћи да је после завршетка рата, прво сећање на трагичне дане у стравичном бањичком логору нашег књижевника Илије М. Петровића, у својој аутобиографској књизи „Кућа смрти", верно описао његов добар пријатељ — критичар Велибор Глигорић, данашњи председник Српске академије наука. А потом, зачудо, пуних петнаест година у нашим листовима и часописима није се поменуло часно, поштено и светло име професора и напредног књижевника Илије М. Петровића. Оно није било уклесано чак ни на спомен-плочи палих писаца у холу Савеза књижевника у Београду која и данас сведочи о немарности надлежних да се отргне из заборава, поред многих, још и ово име борца за истину и правду.

Да бих подстакао интерес за непроучено, обимно и углавном растурено по разним књижевним публикацијама књижевно дело Илије М. Петровића, у недељном културном додатку „Политике" од 28. августа 1960. године, објавио сам чланак „Заборављени књижев-ник", после чега су уследила и друга драгоцена сећања и сведочанства из пера Велибора Глигорића, Божидара Ковачевића, Ратомира Дабића, Живорада П. Јовановића, Предрага Радовановића и др.

Од редакционог одбора Савеза књижевника Југославије, преко приређивача Живорада Стојковића, позван 1961. године да за Зборник палих писаца напишем есеј о животу и раду књижевника Илије М. Петровића и начиним избор из његовог разноврсног књижевног дела, посетио сам тада његове најближе рођаке и пријатеље, чија су драгоцена казивања, због ограниченог простора књиге „Речи на делу" (Савез књижевнпка Југославије, Београд, 1961.) на жалост остала, до данас, необјављена. Међутим, како сам сматрао да су та сведочанства Илијиних савременика драгоцена за књижевну историју, уз своје коментаре, сачувао сам их у својој литерарној документацији.

Добивши нешто касније занимљив предлог од главног уредника „Браничева" Војислава Живковића да за његов часопис пошаљем оглед о Илији М. Петровићу, онда су ми та необјављена сећања савременика добродошла да бих помоћу њих, уз препис неких ориги-налних докумената, покушао да прикажем верну слику бурног и борбеног живота као и стваралачког рада нашег доста времена сасвим заборављеног писца. Тако су се у два броја „Браничева" за лето и јесен 1965. године појавили моји написи посвећени животу и раду Илије М. Петровића који се данас, захваљујући љубазном позиву вредног и по много чему значајног уредника Војислава Живковића, поводом прославе 15-годишњице његовог часописа, појављују и у засебној књизи.

Овај мој оглед под симболичним насловом „Борац за истину и правду" нема великих претензија да аналитички објасни целокупно књижевно дело Илије М. Петровића, него само тежи да на документовани начин укаже правац и пут, којим се, у трагању за стваралаштвом нашег писца, мора кренути.

Писац (Коста Димитријевић)

=========  Широј јавности мање је познато да је Петровић своју револуционарну "каријеру" завршио - пропашћу партизанског покрета у пожаревачком крају, крајем 1941. године, као  партизански командант Кучева. Заробљен је и одведен у Београд...Право је чудо да овај песник, преводилац и есејиста, светски човек, није постао јунак неког партизанског романа, ако ништа друго. Градска библиотека у Пожаревцу носи име Петровића. Исто је тако необично, да се до дана данашњег није  појавио и један шири и критички избор од свега онога што је написао и објавио, или од онога што није стигао да објави, а сачуало се... 

СТОГАЗОВАЦ. Клисура Ждрело

Cobra Dance - John Robinson (©1982 - 2015 - bfm/woa)

Отпремљено је 03.06.2009.

1,100,000+ views!!!!!!!! THANK YOU.............WOW!!!! God bless you all.
For those of you more interested in the music than Ms Paget, the lead guitar was my Fender Custom Strat with Schecter Dual Tap Pickups recorded using 2 Neumann KM-88 mics (very rare, even in the early eighties, far less now!!!) thru my Boogie MkI with an EV 12".
the amp was set to overdrive and a compressor was used for sustain.
the rhythm guitar was my Ovation Electric Legend direct into my A&H console using a TC Phaser pedal.
the bass i played was a Fender P-Bass.
Does the heart good to be involved with this.
you viewers are just darlings, pure and simple.
and i really hope Ms Paget has seen this.
hi deb........
keep your faith. i believe, as well.

Your response is fantastic.
Just love Debra, always have, since i was a kid.
I'm so glad you all think my music fits this dance.
This is all about Debra's movements in the dance.
Well done - and no-one-else could have performed this with such class, beauty and integrity.

My take on Fritz Lang's "Cobra Dance" with Debra Paget doin' her thing.
The music is a version of my Manco's Theme which i recorded
in the early 1980's.
Fender Strat, Boogie Mark I, TC Phaser Pedal.

there's a lot of emotion behind this vid.
one of my very best performances live.
and one of Ms Paget's best performances as well.
believe me, i could never have wished for a better visual
to support my music than this one!
John Robinson, Dec 2009.

CINCARI (ARMANI) I BALKAN

Објављено је 04.12.2013.

Predavanje dr Miroslava Ružice na temu cincarske istorije, kulture i značaja Cincara za kulturni i ekonomski razvoj Balkanskog poluostrva.

Увод у скрипта за изучавање сентименталних послова / ЗОРАН М. МАНДИЋ

УРЕДНИК     

(Увод у скрипта за изучавање сентименталних послова)

                Онај који одлучује увек понешто у нечему греши. Највише у сентименталним пословима.Када не уме да се одупре. Устане. Оде. Када превише инвестира у друге. Удружује своје идеје, интуицију и новац. Када зачас измигољи. Како оном ко у њу верује, тако и оном који нестаје у њој. Као у тврдоглавом виру дволично лепе и мирне реке.

                Може се уређивати свој, али и туђи живот. Онај, који уређује туђи остаје без свог живота. А, онај, који се, искључиво, стара о свом животу запада у разне и разним тајнама повезане: аверзије, алергије, сврабове, гушења, повраћања, вртоглавице и маније. Једном у том колу – никада више из њега. Као ни из сопствене судбине. Као ни из сопствене коже. Као ни из реда пред вратима рођења. И у канцеларијама смрти.

                Уредник је суверен, који увећава своје личне проблеме. Чини их гушћима на улазу у сопствену (ауто)биографију. У једну од одаја исељених угодности. Напуштене сатисфакције.

АНЕКС

                Ево, слободан сам да и овом тексту додам наставак некаквог имагинарног мишљења уз помоћ кога је рецимо Маркес писао о самоћи. Слободан сам, да тај додатак условно назовем доградњом „стана“ у коме се моји „мали наслови“ не осећају баш најугодније. И борбено се удружују у намеру да изађу из лоше прихваћених компромиса. А, знам да су моји текстови прихватили много лоших  компромиса са њиховим писцем. Са истим оним, који ево у позним шесдесетим годинама наглашавајуће поручује да је увек боље се укључивати него искључивати из писања на други начин. Из утакмица решеним у последњем тренутку. Из промишљања модерне фигуре уредника док његов поглед лебди над недовршеном лириком под насловом:

КИНА

Писац мојих прозних песама

Није волео путописе

Ужасавао се помисли да би на

Некаквом путовању могао бити заробљен и

Проглашен за шпијуна

А у великим милијардерским земљама

Шпијуни су осуђивани на најтеже казне

Овим уводом Бог је помогао писцу

Мојих прозних песама да започне на

Други начин

Текст о Кини о

Земљи стешњеној између многих поређења

Одакле је увек успевала да измигољи

Било као метафора било као

Велик зид изграђен на самој граници њене

Тврђаве чула посвећених знању и

Вери у препород поретка идеја

Кина је живо биће које хода коме

Миленијумима полази за разумом да

Обесмисли сваки покушај разтајнавања

Историје напредовања у кључним тренуцима опстанка

Са Конфучијем или без њега

Са Комунистичком партијом која је коначно

Престала да смета цртачима критике успевања на

Литицама Великог Кинеског Сна

.....

Верујем да ћу завршити ову песму, или ће она сама учинити уместо свог (њеног) писца.

СКД се претворио у приватно предузеће Васе Павковића

Оставка председника УО Игора Перишића & Б. Ђ. | 16. јун 2016. 20:43 | Бура у Управном одбору српског књижевног друштва због сукоба његових чланова. СКД се претворио у приватно предузеће Васе Павковића

Први човек СКД Игор Перишић оптужује песника Васу Павковића

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Наша сујета за "Нобела"
• 
  Срба Игњатовић: за културу фалиле паре

• СКД: За писце нису остале ни мрвице
• Српске приче 20. века
• Бели председник

САМО четири месеца после именовања за председника Управног одбора Српског књижевног друштва, теоретичар књижевности Игор Перишић у четвртак је поднео оставку на ту функцију. Образлажући такву одлуку, Перишић, за "Новости", каже да је, не размишљајући много, прихватио кандидатуру за место у УО СКД-а, те да је за председника изабран "зато што на гласању нису прошли неки други кандидати који би били више по вољи већине чланова УО": - Да сам више размишљао, вероватно се не бих ни прихватао обавезе да се уплићем у разноразне интересне зоне за чије је раскринкавање била често потребна детективска инвенција. Углавном, схватио сам да се СКД претворио у приватно предузеће Васе Павковића, да се нови чланови и чланице примају под његовим директним или индиректним утицајем. А ти нови чланови почесто немају везе са књижевношћу, док квалитетни млади гласови остају изван због поетичке и политичке конзервативности чланова комисије, а све више и Друштва у целини. Схватио сам и да је борба за опстанак књижевности - борба са ветрењачама.

Члан УО Васа Павковић у четвртак није желео да јавно коментарише буру у СКД-у, неочекивани останак без првог човека Друштва и оптужбе упућене на његову адресу, већ нам је рекао да ће Одбор у понедељак одржати седницу на којој ће разматрати Перишићеву оставку.

У изјави за наш лист, Перишић истиче и добру сарадњу са члановима УО Владимиром Кецмановићем и Љубицом Арсић, секретаром Бојаном Васићем и уредником Дејаном Симоновићем, и додао да му је жао што није успео да реализује омладински програм "Грозница суботње књижевне вечери" и друштвено-ангажовани циклус "Говори слободно" који је требало да води новинарка и списатељка Оливера Ђурђевић.

- Надам се да ће моја наследница или наследник неке од започетих акција спровести у дело, као што је реализација програма Фонда за помоћ социјално угроженим писцима, који је пре месец дана први пут установљен у СКД-у - каже Перишић.

ПРОПУШТЕНА ШАНСА

НАЖАЛОСТ, оставком Игора Перишића пропуштена је још једна, плашим се и последња шанса да Српско књижевно друштво заузме значајнију позицију у српској култури - рекао је, за "Новости", члан УО СКД Владимир Кецмановић.

Представе о Зеленој земљи на Западу, архетипови „земље мртвих” у којој владају нека врста вечног мира и реда...

Атлантида и транс-атлантида: тајна долара

Природно је да Америка – „Мо-Уру” – има непосредну везу са митом о Атлантиди, палеоконтиненту о којем су говорили Солон, Платон и многи други после њих. Атлантида је била сакрални западни континент, где је цветала посебна духовна цивилизација и који је нестао после једне велике катаклизме и поплаве. Пропаст тог континента скоро увек се описује као догађај који се одвијао у етапама: пошто су потонула главна континентална врата, западно од Евроазије и Африке, још извесно време опстала су нека острва у Северном Атлантику, где су нашла уточиште последња атлантска племена, чувари извесне традиције, веома особене. Један од остатака Атлантиде, по мишљењу Вирта, била је земља Мо-Уру, која је потопљена много касније, неколико миленијума после главне катаклизме.

Међутим, континент Америка, по свему судећи, није тај најзападнији континент сакралне географије (то јест Атлантида), већ њен продужетак ка Западу. Другим речима, Америка се налазила иза Атлантиде и била је земља иза Запада. Могуће је да би се тим сакралним симболичким положајем могла објаснити њена узнемирујућа тајанственост у оквиру сакралне географије евроазијских цивилизација.

По предању евроазијске сакралне географије, на Западу се налази Зелена земља, Земља мртвих, неки полуматеријални свет који подсећа на грчки Хад или јеврејски Шеол. То је земља сумрака и заласка сунца из које обичним смртницима нема излаза и у коју само посвећеник може ући. Сматра се да и име Гренланд (дословно Зелена земља) припада истом симболичком скупу. Али Зелена земља није Атлантида (а није чак ни Мо-Уру). То је земља која се налази још западније од Атлантиде, „свет смрти”, „царство сенки”. Такав онострани аспект америчког континента запањујуће се открива у једној наоко баналној ствари као што је знак долара. Рене Генон је приметио да симбол $ на америчким новчаницама потиче од графички поједностављеног сакралног печата који се налазио на древним новчићима медитеранског подручја. У свом изворном облику, две вертикалне линије представљале су два „Хераклова стуба” који су се по традицији налазили на крајњем Западу, иза Гибралтарског мореуза. Слово „S”, у облику петље, представљало је у почетку графички симбол гесла: „Nec plus ultra.” Дословно: „Нема даље”. Оба симбола обележавала су крајњи запад, границу сакралне хумане географије иза које су се налазили нељудски светови. Тај симбол границе који је упозоравао да се не сме ићи даље од Гибралтара претворио се, парадоксално, у финансијски амблем Америке, земље смештене иза границе, управо тамо где се не сме ићи, тамо где нам графичка ознака на прототипу долара категорички забрањује да се упутимо. У томе се огледа „онострани” симболички карактер Америке, као отелотворења мрачних геополитичких начела, забрањених људској цивилизацији.

Из те перспективе, поновно откриће америчког континента од стране Колумба крије у себи претећи злокобан смисао, јер претпоставља појаву нестале Атлантиде на хоризонту историје. Чак не саме Атлантиде, већ њене сенке, њеног негативног продужетка ка симболичком Западу, ка „свету мртвих”. Сходно томе, прилично је симптоматична временска подударност тог „новог открића” са почетком наглог суноврата европске цивилизације, а и шире евроазијске, која је управо у ово време убрзано почела да губи своја суштинска сакрална, религиозна и духовна упоришта.

Америка од тада на философско-културном плану постаје идеално место за профане, атеистичке или полуатеистичке утопијске пројекције. Модели друштва утемељени искључиво на рационалистичком и профаном, почев од Томаса Мора, све чешће се селе на овај континент. Представе о Зеленој земљи на Западу, архетипови „земље мртвих” у којој владају нека врста вечног мира и реда, имале су већи утицај на утописте и њихове теоријске конструкције, него девичанска нетакнутост огромних пространстава предодређених за практично остваривање Утопије. Историјски циклус Америке може се упоредити с појавом нове Атлантиде која је изронила из морских дубина. Али не веродостојне и васкрсле, већ једне нестварне, лажне, утварне Атлантиде која подло и обмањивачки ствара привид наступајућег „златног доба”, док истовремено око себе шири задах трулежи и распадања једног континента-гробнице.

           = препоручени чланак, фрагменат из "Успомене из царства сенки"   (Обавезно  видети више)

Из нових бројева књижевних листова и часописа, "Најбоља црнина једног дугог дана" / Б. Томашевић

Бошко Томашевић : "Знам да ће се све ускоро завршити или поново отпочети"

Књижевне новине, бр.  1249-50,мај јун 2016, стр. 6