CINCARI (ARMANI) I BALKAN

Објављено је 04.12.2013.

Predavanje dr Miroslava Ružice na temu cincarske istorije, kulture i značaja Cincara za kulturni i ekonomski razvoj Balkanskog poluostrva.

Увод у скрипта за изучавање сентименталних послова / ЗОРАН М. МАНДИЋ

УРЕДНИК     

(Увод у скрипта за изучавање сентименталних послова)

                Онај који одлучује увек понешто у нечему греши. Највише у сентименталним пословима.Када не уме да се одупре. Устане. Оде. Када превише инвестира у друге. Удружује своје идеје, интуицију и новац. Када зачас измигољи. Како оном ко у њу верује, тако и оном који нестаје у њој. Као у тврдоглавом виру дволично лепе и мирне реке.

                Може се уређивати свој, али и туђи живот. Онај, који уређује туђи остаје без свог живота. А, онај, који се, искључиво, стара о свом животу запада у разне и разним тајнама повезане: аверзије, алергије, сврабове, гушења, повраћања, вртоглавице и маније. Једном у том колу – никада више из њега. Као ни из сопствене судбине. Као ни из сопствене коже. Као ни из реда пред вратима рођења. И у канцеларијама смрти.

                Уредник је суверен, који увећава своје личне проблеме. Чини их гушћима на улазу у сопствену (ауто)биографију. У једну од одаја исељених угодности. Напуштене сатисфакције.

АНЕКС

                Ево, слободан сам да и овом тексту додам наставак некаквог имагинарног мишљења уз помоћ кога је рецимо Маркес писао о самоћи. Слободан сам, да тај додатак условно назовем доградњом „стана“ у коме се моји „мали наслови“ не осећају баш најугодније. И борбено се удружују у намеру да изађу из лоше прихваћених компромиса. А, знам да су моји текстови прихватили много лоших  компромиса са њиховим писцем. Са истим оним, који ево у позним шесдесетим годинама наглашавајуће поручује да је увек боље се укључивати него искључивати из писања на други начин. Из утакмица решеним у последњем тренутку. Из промишљања модерне фигуре уредника док његов поглед лебди над недовршеном лириком под насловом:

КИНА

Писац мојих прозних песама

Није волео путописе

Ужасавао се помисли да би на

Некаквом путовању могао бити заробљен и

Проглашен за шпијуна

А у великим милијардерским земљама

Шпијуни су осуђивани на најтеже казне

Овим уводом Бог је помогао писцу

Мојих прозних песама да започне на

Други начин

Текст о Кини о

Земљи стешњеној између многих поређења

Одакле је увек успевала да измигољи

Било као метафора било као

Велик зид изграђен на самој граници њене

Тврђаве чула посвећених знању и

Вери у препород поретка идеја

Кина је живо биће које хода коме

Миленијумима полази за разумом да

Обесмисли сваки покушај разтајнавања

Историје напредовања у кључним тренуцима опстанка

Са Конфучијем или без њега

Са Комунистичком партијом која је коначно

Престала да смета цртачима критике успевања на

Литицама Великог Кинеског Сна

.....

Верујем да ћу завршити ову песму, или ће она сама учинити уместо свог (њеног) писца.

СКД се претворио у приватно предузеће Васе Павковића

Оставка председника УО Игора Перишића & Б. Ђ. | 16. јун 2016. 20:43 | Бура у Управном одбору српског књижевног друштва због сукоба његових чланова. СКД се претворио у приватно предузеће Васе Павковића

Први човек СКД Игор Перишић оптужује песника Васу Павковића

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Наша сујета за "Нобела"
• 
  Срба Игњатовић: за културу фалиле паре

• СКД: За писце нису остале ни мрвице
• Српске приче 20. века
• Бели председник

САМО четири месеца после именовања за председника Управног одбора Српског књижевног друштва, теоретичар књижевности Игор Перишић у четвртак је поднео оставку на ту функцију. Образлажући такву одлуку, Перишић, за "Новости", каже да је, не размишљајући много, прихватио кандидатуру за место у УО СКД-а, те да је за председника изабран "зато што на гласању нису прошли неки други кандидати који би били више по вољи већине чланова УО": - Да сам више размишљао, вероватно се не бих ни прихватао обавезе да се уплићем у разноразне интересне зоне за чије је раскринкавање била често потребна детективска инвенција. Углавном, схватио сам да се СКД претворио у приватно предузеће Васе Павковића, да се нови чланови и чланице примају под његовим директним или индиректним утицајем. А ти нови чланови почесто немају везе са књижевношћу, док квалитетни млади гласови остају изван због поетичке и политичке конзервативности чланова комисије, а све више и Друштва у целини. Схватио сам и да је борба за опстанак књижевности - борба са ветрењачама.

Члан УО Васа Павковић у четвртак није желео да јавно коментарише буру у СКД-у, неочекивани останак без првог човека Друштва и оптужбе упућене на његову адресу, већ нам је рекао да ће Одбор у понедељак одржати седницу на којој ће разматрати Перишићеву оставку.

У изјави за наш лист, Перишић истиче и добру сарадњу са члановима УО Владимиром Кецмановићем и Љубицом Арсић, секретаром Бојаном Васићем и уредником Дејаном Симоновићем, и додао да му је жао што није успео да реализује омладински програм "Грозница суботње књижевне вечери" и друштвено-ангажовани циклус "Говори слободно" који је требало да води новинарка и списатељка Оливера Ђурђевић.

- Надам се да ће моја наследница или наследник неке од започетих акција спровести у дело, као што је реализација програма Фонда за помоћ социјално угроженим писцима, који је пре месец дана први пут установљен у СКД-у - каже Перишић.

ПРОПУШТЕНА ШАНСА

НАЖАЛОСТ, оставком Игора Перишића пропуштена је још једна, плашим се и последња шанса да Српско књижевно друштво заузме значајнију позицију у српској култури - рекао је, за "Новости", члан УО СКД Владимир Кецмановић.

Представе о Зеленој земљи на Западу, архетипови „земље мртвих” у којој владају нека врста вечног мира и реда...

Атлантида и транс-атлантида: тајна долара

Природно је да Америка – „Мо-Уру” – има непосредну везу са митом о Атлантиди, палеоконтиненту о којем су говорили Солон, Платон и многи други после њих. Атлантида је била сакрални западни континент, где је цветала посебна духовна цивилизација и који је нестао после једне велике катаклизме и поплаве. Пропаст тог континента скоро увек се описује као догађај који се одвијао у етапама: пошто су потонула главна континентална врата, западно од Евроазије и Африке, још извесно време опстала су нека острва у Северном Атлантику, где су нашла уточиште последња атлантска племена, чувари извесне традиције, веома особене. Један од остатака Атлантиде, по мишљењу Вирта, била је земља Мо-Уру, која је потопљена много касније, неколико миленијума после главне катаклизме.

Међутим, континент Америка, по свему судећи, није тај најзападнији континент сакралне географије (то јест Атлантида), већ њен продужетак ка Западу. Другим речима, Америка се налазила иза Атлантиде и била је земља иза Запада. Могуће је да би се тим сакралним симболичким положајем могла објаснити њена узнемирујућа тајанственост у оквиру сакралне географије евроазијских цивилизација.

По предању евроазијске сакралне географије, на Западу се налази Зелена земља, Земља мртвих, неки полуматеријални свет који подсећа на грчки Хад или јеврејски Шеол. То је земља сумрака и заласка сунца из које обичним смртницима нема излаза и у коју само посвећеник може ући. Сматра се да и име Гренланд (дословно Зелена земља) припада истом симболичком скупу. Али Зелена земља није Атлантида (а није чак ни Мо-Уру). То је земља која се налази још западније од Атлантиде, „свет смрти”, „царство сенки”. Такав онострани аспект америчког континента запањујуће се открива у једној наоко баналној ствари као што је знак долара. Рене Генон је приметио да симбол $ на америчким новчаницама потиче од графички поједностављеног сакралног печата који се налазио на древним новчићима медитеранског подручја. У свом изворном облику, две вертикалне линије представљале су два „Хераклова стуба” који су се по традицији налазили на крајњем Западу, иза Гибралтарског мореуза. Слово „S”, у облику петље, представљало је у почетку графички симбол гесла: „Nec plus ultra.” Дословно: „Нема даље”. Оба симбола обележавала су крајњи запад, границу сакралне хумане географије иза које су се налазили нељудски светови. Тај симбол границе који је упозоравао да се не сме ићи даље од Гибралтара претворио се, парадоксално, у финансијски амблем Америке, земље смештене иза границе, управо тамо где се не сме ићи, тамо где нам графичка ознака на прототипу долара категорички забрањује да се упутимо. У томе се огледа „онострани” симболички карактер Америке, као отелотворења мрачних геополитичких начела, забрањених људској цивилизацији.

Из те перспективе, поновно откриће америчког континента од стране Колумба крије у себи претећи злокобан смисао, јер претпоставља појаву нестале Атлантиде на хоризонту историје. Чак не саме Атлантиде, већ њене сенке, њеног негативног продужетка ка симболичком Западу, ка „свету мртвих”. Сходно томе, прилично је симптоматична временска подударност тог „новог открића” са почетком наглог суноврата европске цивилизације, а и шире евроазијске, која је управо у ово време убрзано почела да губи своја суштинска сакрална, религиозна и духовна упоришта.

Америка од тада на философско-културном плану постаје идеално место за профане, атеистичке или полуатеистичке утопијске пројекције. Модели друштва утемељени искључиво на рационалистичком и профаном, почев од Томаса Мора, све чешће се селе на овај континент. Представе о Зеленој земљи на Западу, архетипови „земље мртвих” у којој владају нека врста вечног мира и реда, имале су већи утицај на утописте и њихове теоријске конструкције, него девичанска нетакнутост огромних пространстава предодређених за практично остваривање Утопије. Историјски циклус Америке може се упоредити с појавом нове Атлантиде која је изронила из морских дубина. Али не веродостојне и васкрсле, већ једне нестварне, лажне, утварне Атлантиде која подло и обмањивачки ствара привид наступајућег „златног доба”, док истовремено око себе шири задах трулежи и распадања једног континента-гробнице.

           = препоручени чланак, фрагменат из "Успомене из царства сенки"   (Обавезно  видети више)

Из нових бројева књижевних листова и часописа, "Најбоља црнина једног дугог дана" / Б. Томашевић

Бошко Томашевић : "Знам да ће се све ускоро завршити или поново отпочети"

Књижевне новине, бр.  1249-50,мај јун 2016, стр. 6

Легенде о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа / Александар Лукић

(....)

Формирао се облик у мом духу : из њега лију

пљускови

разборитости, савршене опрезности и

неумољиве логике. Ако сам , заиста, најзад сам,

у ћутању које гуши, где свака ствар заслужује

објашњење и причу, као предмети у утроби

потопљеног "Титаника", нека се самоћа и ћутање

тишином и талогом огласе!

Успомене се не могу покоравати, као народи,

јер су као ретке биљке, рамонде,

настањене на Балканском полуострву.

Након потпуног исушивања

терена могу оживети ако порасте

влажност ваздуха и подлоге. Опстају

по неколико десетина година, тако су преживеле

ледено доба. Показују се

у источним деловима Србије, где их

сусрећем, у усамљености и ћутању

природе. Успомене се обнављају. О, рамонде,

пуне поштовања, за појединости, које не долазе

са страница књига, већ из Мита.

Математика, успомене и рамонде : ето троугла

у коме су уцртани - намере, брегови златасти,

и трен - када се нађох на железничкој станици,

где су се лица непознатих изједначила са прљавим

прозорима. Лавиринтом у који се нико

није усудио заћи. ( Једна сликарка, са балкона,

види пут, крај кога су беличастосиви

пластови, којим долази јахач

на белом коњу. Јури из правца далеких

брегова и ишчезлих легенди. Долази из бескрајне

самоће у још дубљу чежњу .) Улаз у лавиринт је

на почетку наслућеног и временом заборављеног

пута -

одакле навиру грдосије. Изгужваније од

ногавица, из бесне и сабласне анатомије

удружених спавача. Јаки и огуљени, да им се

не може завидети, умиру под режњевима месечине,

можда пањеви хиљадугодишњих храстова.

Држе моју главу у рукама, као побожне жене

белутке. Старци уредно трчкарају успаваном

земљом, по браздама сунчевим дубоко заораним

иза густог дрвећа, тапкајући

могилама, из којих се пуши морал.

Њихова су чиста срца леп стан за мисли.

Квасац легенди расте, и када се чини да су им

зуби тупи и трули, да су усахнули

псалми, и да су математика и геометрија

градова доживели потпуни тријумф....

Пођох тим путем (...)

Песник Ал. Лукић. Снимила почетком пролећа 2016. песникова ћерка Александра

Извор:
Александар ЛУКИЋ: Легенде о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа . - Сабране песме. Књига трећа. - Одломак, стр. 7. Књига је публикована у оквиру Сабраних радова, у Библиотеци Добитници књижевне награде Амблем тајног писма света

Коло I

Aлександар Лукић је први добитник највише књижевне награде
Едиције ЗАВЕТИНЕ - Амблем тајног писма света, за књигу
ЈАСПИС (2008) .

Награда је неновчана,симболична, не додељује се само за једну књигу, већ за читав опус, у коме постоји евидентан раст од прве објављене до најновије, тј. награђене књиге.И састоји
се, ево, у публиковању целокупног књижевног опуса..

Meeting tribal peoples, tour to Africa, ethiopia

Комунистичке власти су је означиле као "елемент старог режима"....

Лубарда ми је отворио очи / Драгана МАТОВИЋ | 09. мај 2016. 17:15 | "Новости" завириле у непознате дневничке белешке сликарке и академика Љубице Цуце Сокић. Чувени уметник имао посебно место у њеном животу

СРОДНЕ ВЕСТИ

• Сремска Митровица: Вучић уручио помоћ малој Лјубици

ЗА мене је право сликарство један простор у коме сам преко целог дана, и када пођем негде ван њега, ја понесем, ипак, дах из њега, као из куће своје." Написала је ово у свом дневнику сликарка Љубица Цуца Цокић (1914--2007), а готово да нико сем ње није знао да дневник постоји. Цуцин унук др Миомир Гаталовић, дозволио је "Новостима" да, ексклузивно "завире" у њене дневничке белешке.

Др Гаталовић нам открива да је дневник пронашао у Цуциној заоставштини и да га је водила од 29. новембра 1940. до 17. новембра 1941. године.

- Били су то јако тешки дани за њу. Не само због рата, бомбардовања, окупације... Тек се вратила из Париза и требало јој је времена да се навикне на Београд. У Паризу је живела другачије, посећивала је галерије, музеје. У дневнику описује како жали за својим пријатељима - прича Гаталовић..

Ратни вихор однео је многе особе које је Сокићева волела, а после рата остала је без имовине. Грађански свет у коме је одрасла се срушио, а ослобођење јој је донело нове недаће и понижења: комунистичке власти су је означиле као "елемент старог режима". Вероватно због тога, готово да никад у интервјуима није говорила о том времену. Зато су њени дневнички записи значајни.

- Цуца је била непосредни сведок друштвених збивања и интелектуалне атмосфере у Београду уочи и по избијању Другог светског рата. Њени, додуше, малобројни записи о политичким и социјалним приликама представљају драгоцен извор за употпуњавање сазнања о историји Југославије - каже Гаталовић.

У првим дневничким записима, предратним, Сокићева изражава забринутост око тога да ли ће сликарска група "Десеторица" успети да приреди изложбу у фебруару 1941. године. Поред Цуце, у овој групи су били: Даница Антић, Боривој Грујић, Никола Граовац, Душан Влајић, Миливој Николајевић, Јурица Рибар, Стојан Трумић, Алекса Челебоновић и Богдан Шупут. Сви, сликари и ђаци Јована Бјелића.

"Већ неколико дана ништа не сликам. Више је то од неких других послова, него што ми се не ради. Дође неко, зову ме, и тако прође читава недеља", писала је сликарка. "Криво ми је. Иде изложба. Заиста не знам како ћемо стићи да је спремимо. Ђаво нас знао, ја рецимо немам него две слике, а шта је времена до фебруара. Бора (Грујић) чини ми се нема ниједну, и Алекса (Челебоновић) исто. Не волим да сликам и да мислим на изложбу. То ми толико смета да ми скоро не да да сликам."

Присећајући се париских дана, Цуца је једне вечери у дневнику написала:

"Цело вече сам гледала карту Париза, сада сам пола тамо а пола овде. Све сам улице прошла куда сам некада пролазила, куће у којима смо становали. Како то чудно делује на човека. Мораш с времена на време да се насмејеш када се сетиш неких момената, али све заједно скоро да је непријатно. Нека тиха носталгија се пробуди, па би плакао, хтео да си тамо."

У Цуцином животу посебно место имао је Петар Лубарда. Волела га је и као сликара и као пријатеља. Гаталовић открива да је готово до смрти на посебно место остављала све што је написано о њему. И у дневнику је често писала о њиховом дружењу. У једном запису написала је да јој је било непријатно што је Богдан Шупут написао текст против Лубарде.

"Сви су изгледи да ће се Група распасти... Сви осећамо да треба тежити ка јачем и здравијем сликарству, али да ли ћемо се сложити шта је исправо?", упитала се.

Касније је написала да у групи постоје "замишљеност и утученост", а да јој је и Никола Граовац рекао да Лубарда има неке диктаторске намере.

"Не могу у то да верујем", написала је. "Лубарда осећа нешто ново, мисли да је то на правом путу и жели да сви остали увиде то што он види. Слике његове делују снажно и искрено. Не могу да верујем да има какве непоштене намере. Не могу."

Нову 1941. Цуца је дочекала код сестре Данке. Белешку од 1. јануара завршила је мишљу: "Дај Боже. Нека нам буде срећна ова 1941".

- На дну стране, десет година касније је дописала: "Од тада почеше несреће" - каже Таталовић.

Изложба групе "Десеторица" је одложена, Цуца пише да се Граовац због тога наљутио, да је њу оптужио да је потпала под Лубардин утицај и да намерава да напусти групу. Сликарка се изнова и изнова враћала овој Граовчевој критици, говорила је да је доспела у "сликарски ћорсокак" и да су и друге колеге приметили да је под Лубардиним утицајем.

"Лубарда вероватно јесте утицао, знам то и сама, али полако очи ми је отворио, даље је лакше овако. Радити је најважније", написала је.

Готово до последњег дана Сокићева није веровала да ће бити рата.

"Цео свет само о томе прича", писала је. "Тврде чак да сада сасвим јасно предосећају катастрофу. Ја ништа. Сасвим сам мирна. Можда се варам, али ми се рат и катастрофа некако не предвиђају."

А 25. марта кратко је записала: "Данас је потписан пакт са Немачком". Месец дана касније поново је узела дневник и оловку:

"Тачно је месец дана од како нисам ништа записала. Хиљаду промена, догађаја и чуда десило се за кратко време. Двадесет седмог марта преврат. Одушевљена маса, заставе, улица је викала читав дан. Човек је могао да понесе незаборавне утиске одатле. После свега неколико дана затишја. Један по један од познаника и другова одлазио је на вежбу. Шестог ујутру, још смо сви били у кревету, изненада бомбардовање. Два дана ужаса, Пожар је беснео као луд. Ветар дува на све стране. Свет је бежао не знајући како ни где. За неколико дана Немци су ушли у Београд... Све се десило муњевитом брзином. Ни сада чини ми се, још нисам свесна свега што се десило. Све је као да сам сањала."

У то време вратила се четкици и сликарском платну.

"Сликарство и природа ми још причине срећне и миле тренутке."

Читала је Максима Горког. Осим рата, тих дана је била забринута због здравља свог оца - Манојла Сокића, директора и власника дневног листа „Правда. После очеве смрти била је скрхана болом. Писала је да много црта, али "слика у себи".

"Осећам само да сам пуна јада... Смрт је нешто велико, потпуно несхватљиво у човеку, а нешто што је без разлике за сваког човека везано."

Писала је и како јој недостаје Лубарда. А 5. септембра: "После подне сам предала молбу за Шуптово (Богдан) ослобађање из заробљеништва. Видећемо шта ће бити."

У последњем запису од 17. новембра сликарка се запитала:

"Како ли ће све бити - како ће се ствари завршити - ко то зна? Сви који из унутрашњости долазе причају о нередима. Несрећа једна, све преко народних леђа, ко зна да од нас не испадне каква друга Шпанија. Ко ово преживи..."

Цуца Сокић је још дуго после овог записа живела.

КРВАВО ВРЕМЕ

"ЦЕО свет је у покрету. Дешавају се ствари које се још никада у историји човечанства нису десиле. Сваки појединац осећа тежину у ваздуху у коме се све то збива. Крваво време, драматично, јако свом силином својом. Сваки атом је покренут и гура оног другог из његовог лежаја, свака врлина и сваки порок добијају најрељефнију слику. Оно што је изгледало вечно, данас се руши. Правда у коју је човек веровао, не постоји више у ситним појединачним случајевима. Све је само у масама, природни закон - немилосрдан. Несхватљиво је то за човека који на све то мисли осетљиво, који улази у душу сваком појединцу. Потресно до последње честице", написала је Цуца Сокић 6. октобра 1941.

ЈЕСЕН У БЕОГРАДУ

СВОЈЕ записе Цуца је улепшавала цртежима, а преписала је и песме "Симонида", "Јефимија" и "Зимска ноћ" Милана Ракића. Испод тога је написала:

"Најлепша је у Београду јесен. Можда зато њу и највише волим од свих доба. Богатство једно у боји. Чуда, долази човеку да се загњури у њих", записала је Сокићева.

Лубарда ми је отворио очи

ШТА ДОНОСИ НОВИ ДВОБРОЈ (27/28) ЧАСОПИСА ЉУДИ ГОВОРЕ?

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа. У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна. Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уместо увода

Мирослав Лукић

Кад је сељак сиромашан,читава је земља сиромашна!

Путујем Србијом уздуж и попреко, кад год ми се укаже прилика,

а најчешће Цариградским друмом. На том путу, путу рата, калила

се и прекалила моја отаџбина. Вековима је моју отаџбину одржа-

вало сељаштво, из чијих се извора Србија напајала, обнављала,

уздизала и сурвавала. Српско село вековима је било неисцрпни

резервоар обнове српских градова и српске државе. Данас село

преживљава агонију, можда једну од најопаснијих у српској исто-

рији? Социолози или политичари, или други онакви или нека-

кви фактори покушаваће да објасне, али у суштини они – како би

убијен у појам српски сељак одбрусио – тупе. Јер сви ти који данас

нешто тупе преко медија или часописа, у суштини долазе из кру-

гова оних који су се уздигли на овај или онај начин, из пропадања

српског сељаштва. И тачка.

Земља нам је, еј ћорави фактори, сиромашна зато што је сељак

сиромашан!

Боље је прочитати јад данашњег српског сељака, него стотину

књига.

Недавно сам чуо једну добру пословицу: “Кад се лопов дружи

са попом, онда ће или поп постати лопов, или ће лопов постати поп”.

Окрените се око себе, отворите четворе очи, путујте, фотогра-

фишите и записујте. Обилазите и гробља српска увећана, уверите

се да су на њима најнапреднији дубари и оструга.

Поново размишљам о изградњи “Музеја немогућег ратара”,

којем је незаборавни песник Растко Петровић дигао леп књижев-

ни споменик. Баш тамо бих га зидао где село нестаје, где је гробље

запуштено, а читава сеоска газдинства напуштена пре скоро три

деценије, и где се сеоске куће руше неповратно. Човек гради кућу

и музеј, а кућа и музеј човека. Запуштене куће које су се нахери-

ле и срушиле, куће наших дедова и очева, оптужују нас немо…

Не слушајмо више политичаре, ове којих смо се наслушали по-

следњих деценија – то су старе девојке које сирће продају. Један

песник српски ту недавно рече:

“Хајдуци, револуционари, политичари и зеленаши никада ни-

су обрађивали земљу! Земљу је лакше бранити него обрађивати!”

Аутор романа и оснивач и уредник часописа говори о својим пројектима у Ванкуверу

САДРЖАЈ

Српски део:

Уместо увода

5 Мирослав Лукић

Кад је сељак сиромашан,

читава је земља

сиромашна!

Поезија

Стр. 8 Љубиша Митровић

Косово

Пуста гнезда

Изгон мртвих

Крадљивац снова

Ватре неспокоја

11 Мирко Магарашевић

Те шуме корењем

приобалне…

12 Петар Милатовић

Острошки

Хиландарска беседа

У Острогу најближе Богу

Рапорт Гаврилу

17 Душанка Милутиновић

Станисављевић

На крају мог времена

Остани

Има те

20 Љубивоје Стефановић

Протокол дна

Последњи плач волова

Јавор

23 Небојша Лапчевић

Уликс Београда

На име твоје

Парабола о забрани

окупљања

Проза

29 Вук Церовић

Недјеља, дан кад је умрла бака

32 Ранко Рисојевић

Курагин, задњи пут

37 Јовица Ђурић

Девојка

42 Михаило Папазоглу

Гађаћемо их… 1915-ом

48 Властимир Станисављевић Шаркаменац

Брезов листић – Оливера

51 Лабуд Драгић

Аферим, Монтенегро!

Есеј и критика

63 Владимир Димитријевић

Философија после Вартоломејске ноћи

74 Ђорђе Јевтић

Вредна књига о духовном сјају царскога града

78 Оливера З. Дуњић

Неписани дани

81 Милорад Прелевић

О књизи “Сапутник и сабесједник”

На изворишту културе

87 Божидар Митровић

Основи (Словенске) културе и науке

96 Слободан Живковић

Достојевски у делу Јустина Поповића (1)

102 Мирослав Лукић

Савет за визије

157 Владимир Аркадијевич

Чугунов

Химна српском народу

Из јерменске књижевности

107 Бабкен Симоњан

Књижевност као огледало јерменског бића

109 Ованес Тумањан

110 Аветик Исаакјан

111 Ваан Терјан

112 Јегише Чаренц

113 Наири Зарјан

114 Гурген Маари

115 Ованес Шираз

116 Амо Сагјан

117 Маро Маргарјан

118 Силва Капутикјан

120 Ваагн Давтјан

121 Парујр Севак

122 Лудвиг Дурјан

123 Бабкен Симоњан

125 Раффи

129 Ованес Тумањан

Камено купатило

131 Рубен Зардарјан

Дете народа

135 Магда Џанполадјан

Из магле засијаћеш к’о звезда

146 Левон Анањан

Писмо турском писцу

151 Српски песници певају Јерменији

155 Белешке о ауторима

Зарезивање у камену

161 Мирко Палфи

Избор мисли: “Зрнца духа бисера расутих” (9)

Они који долазе

171 Валентина Терзић

Изађи на светлост

172 Владимир Вукомановић

Суства

174 Оливера Марковић

Живот. Мозаик. Играчка.

175 Вук Арсеновић

Морална порука Андрићеве “Приче о кмету Симану”

Језик и писмо 

180 Предраг Пипер

Актуелност поглед Меше Селимовића на реформу српског књижевног језика

Прича о уметнику

202 Григор Гурзадјан

Паравонова поезија женског тела

204 Елен Гајфеџјан

Паравон Мирзојан – свет уметника, обдареног тајанственом перцепцијом

Разговори

211 Интервју са Светозаром Влајковићем:

Бекство у анонимност

Позориште 

220 Миодраг Лукић

Монодрама ”Велики рат”

226 Мили Каурин

У рају ништа ново

230 Милош Браловић

Један поглед уназад: прва крушевачка опера

235 Музеји и архиви

Тања Зец-О’Нил

Музејска активност

Срба у Канади

251 Душан Салатић

Прилог проучавању екслибриса код Срба

Српска голгота 

261 Мирослав Максимовић

Мио страх: Трагом предака

274 Огњен Војводић

Папске посјете и пет римокатоличких мисионарских мантри

Догађаји у Клубу часописа Људи говоре

290 Календар догађаја

294 Пријатељи часописа

Уређивачка начела часописа Људи говоре:

естетско, етичко и духовно јединство.

Енглески део:

LITERATURE

   Poetry

6 George Edward Hart Ballad

Sky-Blue

The Iceboat

A murder of crows

Muse

Nadezda Vashkevich

10 Siho Ho

Swing

Chorus

Ferry

Chilblains

Prose

     Prose

14 Tristram Coffin Prose

Divided City: On the Edge

     Essay

18 Bratislav Milošević

The supernatural in Sir Arthur Conan Doyle’s The Terror of Blue John Gap

24 Bozidar Mitrovich

Objectives of the sciences and culture

Interview

31 Radojka Vukčević

Interview with Lawrence Buell

Fine Arts

38 Grigor Gurzadyan

40 Elen Gaifejyan

Paravon Mirzoyan

History 

47 Živadin Jovanović

Nato aggression on Serbia

17 years after

50 Subscription

   Извор: online издање истоименог часописа