Пол ВАЛЕРИ ОСЕЋАЈНОСТ

Библиотека ДЕЛА ПОЛА ВАЛЕРИЈА  Свеска  IV

Свако чуло је справа за тумачење непознатих ствари.

*

У сваком тренутку — тежи да се поново уобичајена једна врста сталности — и једна врста нове осећајности.

Један веома снажан звук траје — ја му се препуштам — узимам један подешени облик такав да тај звук даје најмање учинке и да ја уживам највиши степен слободе. Тако поново постајем мало по мало осетљив на слабије звукове који ће играти  улогу. ако се произведу, уплитања у један систем осећајности не измењене. Надражљивост ће се  преобличити у потпуности и навикнуће се на јаки непрекидни  звук — који је на неки начин уравнотежен иили никакав.

Тако се не ради о јачини у себи — него о разлици одељка  тренутачне структуре. Стање П^л до којег стижем  полазећи од А различитим путевима разликује се  што се тиче његове могућне измене следећи слеђени пут.

1. Иницијал    П   код   Валерија   је   кратица   за   Поезију   и Песму

*

Осећајност

Грешка је дати осећајности, јачини сензација и узбуђења, једну вредност ли значењску важност.

Осећајност има управо супротан изглед. Она је таква да је један веома мали узрок може читаву увести у игру. Она је таква по својој природи јер у сваком тренутку искреће сразмерност учинака са узроцима. Једна веома жива сензација не значи једно веома моћно делање, нити једна веома слаба сензација једно слабо делање. — И штавише: однос између узрока и осетљивог учинка је којекакав — променљив од човека до човека и од дана до дана.

Из тога происходи да је бесмисленост градити једну метафизику на осећајности.

Љубав је једно веома снажно узбуђење, које је попраћено интелектуалним нередима, озбиљним пустошењима — а након свега то је тек једна појединост размножавајућег механизтна. Та појединост би могла бити сасвим друкчија и деца би се исто тако добро чинила.⁷

Али та појединост је чудновато обогатила људску историју. То осећање које је, код животиња које се њим служе, само повремено, готово тренутачно — постало је покретач милиона идеја, радњи, философија, књига, Читава једна религија ослања се на њега. А ово подразумева преображавања, прераде, двосмислености, »очишћавања«. Претачите, филтрирајте — добијајте Врховно Добро.

Да би се уверило у ту не-вредност осећајности довољно је подсетити да једна зубобоља, једна површинска опекотина могу мучити више него нека смртна болест — притиснути интелект жешће, учинити да се чују крици неподношљиве оштрине.

7. Валери је дописао на маргини: Било би могућно извадити из управо умрлог човека неколико капи и вештачки оплодити једну жену.

стр.  83, 89.

Превод Коља Мићевић . »Свјетлост,», Сарајево, 1990.

Gayda İstanbul & Amira Medunjanin (Yüzyıl da Geçse)- STADE SE CVIJECE RO...

Објављено је 15.12.2012.

Fehmiye Çelik ve Ayhan Akkaya'nın hazırlayıp sunduğu "Yüzyıl da Geçse"' programında, Gayda İstanbul müzisyenlerinden Fehmiye Çelik, Ayhan Akkaya ve Şükrü Tırkış, sevdalinkaların usta yorumcusu Amira Medunjanin ve gitarist Bosko Jovic'le Saraybosna'da Svrzina Kuća'da söyledi.

Србија , вечно своја / Мирољуб Милановић

                                              Зоран М.Мандић: "Србија у дубоким водама"

                                                                    Заветине МИ, Бгд. 2015.

               

                Збирку песама "Србија у дубоким водама" Зоран М. Мандић најављивао је у претходним песничким књигама али је тек сада добила свој коначни облик.   У поплави родољубивих песама без родољубља, многи савремени песници на овом мотиву и трагичним историјским околностима у којима се Србија нашла у последње три деценије, заузели су исплативе и уносне друштвене положаје који ће се срушити чим ветар истинске књижевне анализе њихових дела одува лажни накит па остане само костур, тачније ништа. Мандићева збирка , мудро и мајсторски писана , без патетике и великих речи, остаће као трајно песничко достигнуће, уметничко сведочанство највишег реда о једном времену.

                Заокупљени песништвом појединих европских народа , пежоративно названим " европејци", поклоници често сумњивих песничких теорија и нејчешће одвојени од стварности , поједини српски песници заборављају да је језик на коме пишу и излазе у свет српски језик , истовремено и једино средство  којим остварују комуникацију са тим светом. Мандић песник не плаши се да буде изричит: " Увек ћу волети свој матерњи језик" (1.) Свестан да се " Песма рађа у себи у срцу" (2.) , и да је "Дух песме ... / најближи духу ватре" (3.), да речи тек написане стичу ауру и тек се онда приближавају узвишеном , духовном. Тако и груба материјалност бива укроћена, приведена највишем Судији на суочењу. Песник тај пут прелази лако , а с њим и читалац озарен светлошћу непобитне истине.

                Окренут Христовом лику, у Мандићевој поезији није случајно помињање величине Достојевскове поезије , њене метафизичке димензије. Велике теме и оно што је најплеменитије у европској књижевности у којој дело руског писца заузима високо место, присутне су и у песмама ове збирке али уз обавезно истицање језика и његове битности за српски народ. Песник "Србије у дубоким водама" зна да се истином и највеће тешкоће превазилазе. Вера у поезију , у њену исцелитељску моћ , још једна је њена важна одлика .

                Свестан времена у коме влада брзина песник ће закључити: " Журба је судбина песме... / Наелектрисани изливи нестрпљења / Немар над ћирилицом у епоси / нечувеног насиља енглеског језика "  (4.).

Али , повампирени " материјалистички свет" (5.), никако није оправдање за песниково предавање или узмицање, повлађивање тренутним хировима времена: " Коме се то / За кога / моле српски песници" (6.), да би  затим исказао своје уверење : " Миран песник не треба народу / Он га својим ћутањем вређа " (7.).

Зато ће , у другој песми написати противстих : " Један прави песник је као један живот " (8.). Овако оштри судови, истинити без икакве ограде, ако се пажљивије проанализира српско песништву у последње три деценије, сем неколико часних изузетака , нису се могли наћи код српских песника. Већина њих задовољила се постигнутим и препустила се летаргији, јаловом експериментисању и откривању већ откривеног, заборављајући на своје основно позвање и губећи сваку везу са стварним животом .

                Извучена на светлост дана из дубина песниковог бића , прецизна у сваком стиху и синтагми , модерна и метафорична , са богатством асоцијативних значења, ритмички беспрекорна , песма " Србија у дубоким водама" доима се као дело због кога песник целог живота ствара и прима се као дар Провиђења. Ту је све  : и  историја и етос и надасве дух Србије .Он врхуни изнад свих несрећа времена које су је задесиле указујући на њену безвременост и неуништивост. Србија , " Краљица својих несрећа" (9.) којој је  "Бог подарио тврдоглавост " (10.) ,  " Не либи се да пада и устаје " (11.) , зато што су  " Дубоке воде њен мираз" (12.). Овако тачно и поетски надмоћно сагледавање удеса свог народа, дијахронично и синхронично , без патетике и великих речи , даје песнику за право  да закључи " Србија  је вечно своја национална / Народна / Мањина и већина / Нема Србије без Србије " (13.) . Последњи стих , као сентенца , садржи све што се може казати. Зато и забелешка * о датуму настанка песме  ( " у ноћи између 20. и 21. маја 2014. год.) налази своје оправдање у њеној коначној реализацији.

                У истом кључу може се читати и песма " Вожд"  која има поднаслов " Есеј о високим речима". Вожд је у  српском језику висока реч јер подразумева највеће што се може дати за свој народ. Њено значење је много шире јер је у њу уграђено народно памћење и " Та висока реч сачувала је и  повест / Народног и у народу пробраног личног  /  Достојанства " (14.).  Наведени стихови карактеристични су за Мандићеву поетику : Покренути лук од почетне слике жртве преображен је у високи идеал народног достојанства и  доведен до симбола  . Обичне , колоквијалне  речи задобиле су ауру као да су први пут употребљене. То са речима може само песник који је њима потпуно овладао.

                У песми " У колонији " посвећеној сликару Милићу од Мачве Мандић ће се запитати: " Да ли то идемо или се враћамо  / У некој другој форми " (15.). То вечито одлажење и враћање , тај вечити круг од прошлости ка будућности и будућности која ће постати прошлост, чије ће постојање означити само друга форма , питање је које постављају песници у свим епохама и на које не налазе одговора , незаобилазно је и у Мандићевој поезији. Прошлост се не сме заборавити јер " Од памћења се можеш колико толико / Склонити али из ропства заборава / Немаш куд " (16.). За песника , заборав је синоним за смрт. Отуда је памћење , макар и најстрашније , увек боље јер омогућава избор. Песник " Србије у дубоким водама " зна да је живот оно највеће што човек има и да до духовности може доспети само онај који га је у потпуности искусио. Као и Србија којој дубоке воде не могу ништа и која из њих израња духовно увек јача и надмоћнија.

12.04.2016.

1. Зоран  М. Мандић: "Србија у дубоким водама" , Заветине МИ, Бгд., 2015. стр.57.

2. Исто, стр.5.

3. Исто, стр.7.

4. Исто, стр.15.

5. Исто, стр.9.

6. Исто, стр.15.

7. Исто, стр.51.

8. Исто, стр.47.

9. Исто, стр.37.

10. Исто, стр.38.

11. Исто, стр.39.

12. Исто, стр.39.

13. Исто, стр.39.

14. Исто, стр.43.

15. Исто, стр.47.

16. Исто, стр.49.

* Време великих поплава ( нап. М.М.)

УФУС је окупио више од 150 филмских радника и њихових наследника који су потписали уговоре са УФУС заштитом и овој организацији пренели своја права....

 Уговори са ђаволом / Радмила Радосављевић | 15. април 2016. 13:00 | Да ли ће интелектуална својина филмских радника добити законску заштиту (3). Драгојевић: Емитери су нас опљачкали за десетине милиона евра

"Ми нисмо анђели"

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Срђан Драгојевић: Од деце правимо ТВ мороне
• 
  Подршка осамостаљивању деце

• “Самосталци” дугују 100.000.000
• Срђан Драгојевић: Власт воли "хранљиву" уметност
• Драгојевић: Српског филма више нема!

ГОТОВО све суседне земље законом су заштитиле имовинска ауторска права филмских радника. Бугарска, примера ради, има закон који једном реченицом све регулише: уговори којима су у време комунизма и социјализма филмским радницима одузета ауторска права се поништавају, и сва права се враћају ауторима.

Како за "Новости" каже редитељ Срђан Драгојевић, иницијатор оснивања организације при Удружењу филмских уметника Србије, УФУС заштита - Организација филмских аутора Србије, они од Завода за интелектуалну својину превише дуго чекају издавање дозволе за обављање делатности на остваривању колективних имовинских ауторских права.

- Зашто чекамо толико дуго? Зато што се емитерима исплати да подмите било кога да би остварили огромне уштеде на овом пољу. На годишњем нивоу, њихове "уштеде" се мере милионима евра, а на деценијском, десетинама милиона. За толико пара су опљачкани филмски радници, а то је сасвим "солидан" фонд којим може да се подмити било ко да би се читава ствар стопирала - каже Драгојевић.

Он објашњава и зашто власт никада није хтела да реагује на ову пљачку која траје деценијама.

- Будимо прецизни и јасни - власт не реагује јер има договор са емитерима да на њиховим каналима има повлашћен положај. Ми ћемо вама дати присуство на телевизијама, а заузврат, ви ћете нама омогућити да остварујемо екстреман профит. Неплаћање ауторима само је мали сегмент овог "уговора са ђаволом" - сматра Драгојевић, наводећи пример "огорчене борбе у Скупштини Србије, када су поништени легално изабрани кандидати за чланове Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ)".

- Од стране цивилног сектора силеџијски је изгуран кандидат који је добио више гласова и већ се опробао као члан РЕМ-а. Јер, нормални људи у том телу, који би забранили ријалити и порнографске емисије, смртна су опасност за тај бизнис. Ти људи би ово "смеће" забранили и емитерима одузели лиценцу.

У читавој причи о емитерима, пљачкама филмских аутора, корупцији, Драгојевић сматра да је најважније то што држава у свему томе не види проблем, па зато и не доноси законе.

- Ствар је угла посматрања и перспективе. Када је неком духовни и естетски идеал турбо фолк, сплав, Дубаи, црни "ауди", глисер и старлета, где је ту - "проблем". Он ће ионако да каже - "нема проблема".

Зоран Симјановић, председник Управног одбора УФУС заштита, ипак се нада помаку, јер је Национални савет за културу позвао и Владу Србије да што пре покрене доношење закона у овој области. Како по регулативи може да постоји само једна организација као што је УФУС заштита, законско решење више не би требало да буде толико "компликовано".

- УФУС је окупио више од 150 филмских радника и њихових наследника који су потписали уговоре са УФУС заштитом и овој организацији пренели своја права.

Тиме је, каже Симјановић, заштићено више од 500 најзначајнијих дела српске кинематографије.

- Надам се да ће нам Завод за интелектуалну својину ускоро дати регистрацију. Али постоји још један проблем - аутори су били уцењивани и уступали су своја права продуцентима који им никада ништа нису плаћали. Због тога би закон морао да има одредбу да се та права врате ауторима.

КАКО ДА ИХ ХАПСЕ?

НИ Драгојевић никада није добио ни динара од емитера за своје филмове. У већини земаља Европе, сценариста и редитељ по закону добијају између 150 и 300 евра од сваког ТВ приказивања.

- Ево још једног пластичног примера за пљачку: за снимање филма "Ми нисмо анђели 2" узели смо кредит од банке, и то не домаће, и морали смо да га вратимо у кратком року. Филм је стартовао са 40.000 гледалаца дневно, а "пиратско" издање се појавило шестог дана, када смо већ имали четврт милиона гледалаца. Тада је посета биоскопима пала за 150 одсто! Данима сам молио инспекторе да спрече "пирате" на улици, док нисам добио објашњење - како да их хапсе кад је главни "пират" брат супруге тадашњег председника!

Уговори са ђаволом

ПЉАЧКА

Радмила РАДОСАВЉЕВИЋ | 13. април 2016. 12:35 | Да ли ће ауторска права филмских радника добити законску заштиту (1). Симјановић: Власници телевизија обогатили су се на туђем раду

"Тито и ја"

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Филмови јефтини, а никад лошији
• 
  Хит филмови у биоскопима

• Зашто волимо хорор филмове
• Филмови више зараде када половина глумаца нису белци
• Бисери "Авала филма" од марта на РТС

ВИШЕДЕЦЕНИЈСКА борба наших филмских радника да се законом заштите њихова имовинска ауторска права и да престане пљачка њиховог рада - можда ће коначно добити епилог.

Јер, ово питање поново је отворио и Национални савет за културу (НСК) истичући да у овој важној области код нас преовлађују потпуни хаос и нелојалност. То се, пре свега, односи на заштиту ауторских права филмских аутора, чије је дело на удару бескрупулозне и неконтролисане експлоатације од стране ТВ кућа и кабловских оператора. По питању надокнаде за коришћено дело аутори или њихови наследници у потпуности су искључени. Ово се посебно односи на заштиту колективних ауторских права, где је стање и најгоре, истакнуто је на седници НСК.

Како то у пракси изгледа, за "Новости" говори редитељ Горан Марковић, који каже да су са филмским ауторима још у социјализму склапани "робовласнички уговори".

- По тим уговорима, ми нисмо имали никаква права, а продуцент сва. Још увек неке пропале продуцентске куће издржавају неколико службеника који су преостали од пара које добијају за наше филмове. Моји филмови су приказивани на стотину пута на разним телевизијама, нарочито на државној, а да никада за то нисам добио ни динара. У цивилизованим земљама, ауторска права се исплаћују одмах, по аутоматизму. Код нас, закони се не поштују, а понајмање онај о ауторским правима.

Марковић каже да је лично водио судски поступак за права која су била угрожена разним издањима његових филмова на ВХС касетама и ДВД дисковима. После маратонског процеса који га је, признаје, много коштао, пресуђено је у његову корист. Али, додаје, од тога никада није могао да наплати ни динара, па је "дигао руке и од државе, и од њеног правног система".

- Тек у последње време, приватном иницијативом, почео сам да добијам надокнаду за ауторска права од неколико малих, приватних телевизија. Оне веће не хају за своје обавезе - истиче Марковић.

"Сабирни центар"

По речима композитора Зорана Симјановића, веома је значајно што је НСК покренуо ово питање.

- Верујем да ће и Завод за интелектуалну својину ускоро позитивно да реагује. Јер, наши филмски аутори су већ деценијама оштећени, кабловски емитери и власници телевизија обогатили су се на нечијем раду и ауторским делима, злоупотребљавајући то што у овој области не постоји законска регулатива. За то је крива држава, али и сами филмски аутори, јер нисмо успели да се окупимо и искоординирамо на начин као што је то урадио СОКОЈ, па музичарима морају да се исплате ауторска права. На исти начин закон мора да штити и редитеље, сценаристе, сниматеље, глумце, и надам се да ћемо успети у томе.

УФУС ЗАШТИТА ЧЕКА ПОТВРДУ

Колективна ауторска права законски је могуће заштитити само путем организације која се искључиво тиме бави, а која у Србији још увек не постоји. Зоран Симјановић, међутим, каже да је председнишштво Удружења филмских уметника Србије, септембра 2014. основало УФУС Заштиту - Организацију филмских аутора Србије.

- Циљеви организације су остваривање ауторских права, на основу уговора са УФУС Заштитом. Октобра 2014, Министарство финансија Србије дало је потврду о извршеној регистрацији организације. Али иако је УФУС Заштита од Завода за интелектуалну својину од 2014. тражила издавање дозволе за обављање своје делатности, та потврда још није стигла - каже Симјановић, који је председник Управног одбора УФУС Заштита.

(сутра - Шта кажу аутори?)

ТВ куће пљачкају ауторе

Изабрана дела Ристе Василевског

Приврженик стиха / Д. Богутовић | 09. април 2016. 22:08 |Изабрана дела Ристе Василевског. Несвакидашњи заједнички подухват шест издавача из пет земаља

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Уз музику и поезија
• 
  Ротенберг: О Вуку сам учио од Павловића

• Песници су нам преко потребни
• Поетски низ за подршку Ани Илић
• Трагичан симбол културе

ВЕЛИКИ пројекат, Изабрана дела Ристе Василевског, у 15 томова, заједнички објављују шест издавача из пет земаља, што је почаст ретке врсте у овим оскудним временима.

“Матица македонска” (Скопље), “Ободско слово” (Подгорица), “Херцеговина” (Требиње), “Штампар Макарије” (Београд), “New press” (Смедерево) и “Арка” (такође Смедерево), пришли су овом послу изузетно озбиљно, о чему сведочи уређивачки одбор од чак десет истакнутих књижевних критичара и теоретичара, опширне студије које прате сваку књигу и изузетна опрема.

Такву пажњу Василевски, који деценијама пише и објављује на српском и македонском, свакако заслужује, јер су његове песме и антологије изузетно високо оцењене, као и преводилачки рад. Нема аутора који је више учинио на зближавању двеју култура, што потврђује чињеница да је до сада са српског на македонски и обрнуто превео чак 287 књига.

Његове песме објављене су на 25 језика и заступљене у 250 домаћих и страних антологија и зборника. За Миодрага Павловића, великог зналца песништва, Василевски је “мислилац и етнолог, историчар религије и њен приврженик”, док Љубомиру Левчеву, највећем бугарском песнику, личи “на Краљевића Марка, чију славу, као своју, прихватају сви балкански словенски народи”.

Угледни руски песник Максим Замшев написао је да је “један од стубова на коме почива сабрано песништво”, а познати македонски песник Гане Тодоровски, како се “у предворју поезије Василевском мора скинути капа”.

До сада је изашло шест томова изабраних дела: две књиге поезије, (“Временија; Играње главом” и “Сушт”), “Моћне струне” - антологија македонског песништва од 9. века до данас и три књиге “Трајника”, које чине јединствене и први пут свеобухватно објављене антологије поезије песника свих националних мањина и свих етничких заједница у Србији.

Почетком следећег месеца појавиће се два тома, “Отисци свесног” и “Ништа изван нас”, који обухватају објављене и рукописне књиге филозофема и цртица, а преостали томови наћи ће се пред читаоцима до краја године.

- Сабрана дела сугеришу да је дело неког аутора завршено, док изабрана дају наду да аутор има још шта да каже, и да се иза тога може тајити и нешто најбоље што је могао да каже. Ја се скромно надам да ћу бити један од таквих - каже за “Новости” Василевски.

- Због тога и нисам хтео да “губим” време у “дотеривању” раније објављиваних књига, него сам их пустио да у изабраним делима наставе свој живот онако како сам их некада ситуирао и препустио судбини. И необично ме радује што такве још налазе све новије путеве да стигну до читалаца на другим језицима. Што ће се само у мају ове године појавити њихови нови преводи на француском, руском, румунском, бугарском...

ПРИЗНАЊА И НАГРАДЕ

ЧЛАН Македонске академије наука и уметности и добитник посебног признања за врхунски допринос српској култури, Ристо Василевски обасут је наградама које је тешко само набројати. Међу њима су: “Браћа Миладиновци” (Македонија), “Атлант словенства” (Бугарска), “Балкан и Европа” и “Никита Станеску” (Румунија), “Мала Нобелова награда” (Русија), “Милан Ракић”, “Србољуб Митић”, “Печат кнеза Лазара”..

Приврженик стиха

Српско руски марш

Отпремљено је 25.10.2009.

Čajkovski...Istočna kriza...srpsko turski rat...ruski dobrovoljci...jedno od najlepših dela Petra Iliča

У Бечкереку изнели жито, уселили глумце

Војвођанске приче: У Бечкереку изнели жито, уселили глумце /  Слободан ПАШИЋ | 07. април 2016. 16:44 | Коментара: 0 Због љубави банатског спахије према глумици из Пеште, 1839. у данашњем Зрењанину никла најстарија позоришна зграда у Србији. Житни магацин преуређен у дворану за представе. Учитељ први редитељ.

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Војвођанске приче: Стапарски ћилим за богати мираз
• 
  Војвођанске приче: Иконе на печуркама

• Војвођанске приче: Историја љубави човека и земље
• Војвођанске приче: Беж`те цуре, стижу поливачи
• Војвођанске приче: Дуд два века пара небо

У центру града на Бегеју налази се најстарија позоришна зграда у Србији - предивно барокно здање подигнуто 1839. готово три деценије пре постављања темељца за Народно позориште у Београду.

Ово здање већ 177 година служи богињи Талији и у тесној је вези са историјом позоришта у Великом Бечкереку, како се Зрењанин најдуже називао. Бечкеречки учитељ Марко Јелисејић, на прелазу два века био је не само најплоднији преводилац позоришних комада, већ према сведочењу великог српског романописца Милована Видаковића, и организатор и редитељ првих позоришних представа. Већ крајем 1787. Јелисејић је са ђацима организовао представе и, по речима Антонија Хаџића, сматра се, пре Јоакима Вујића, праоцем српског позоришта.

По легенди, најстарија позоришна зграда изграђена је захваљујући богатом банатском спахији Иштвану Хертелендију, који је познат и као власник атрактивног дворца у Бочару. У жељи да што чешће гледа глумицу у коју се заљубио у Пешти, Хертеленди је дао да се подигне дворана, односно да се у позориште преуреди житни магацин, на главном тргу тадашње престонице Торонталске жупаније на Бегеју. Из те грађевине развиће се у будућности право, модерно позориште.

- Позоришна зграда са 246 седишта у партнеру, по 210 у партер ложама и ложама на два спрата, као и 200 за стајање на трећој галерији, била је у власништву Магистрата. Сцена је уступљена за културно уздизање суграђана, за формирање и неговање позоришне публике. Убрзо је основан и Позоришни одбор, с циљем да салу издаје и што боље организује гостовања и наступе немачких, мађарских и српских трупа, концерте музичара, мађионичарске и акробатске представе - износи театролог Александра Милошевић, која је проучавала историју најстарије позоришне зграде у нашој земљи, под чијим је кровом од 1946. модеран театар "Тоша Јовановић".

Како је зграда бивала атрактивнија, градски оци су јој мењали намену, па је так 1873. бечкеречки дневни лист на мађарском "Торонтал" забележио план локалних власти да се зграда адаптира у Палату правде. Уз циничан коментар "ала ће то бити неко театрално правосуђе"... Прва реконструкција изведена је 1884, када је испод сцене оформљен простор за оркестар. Наредна обнова догодила се 1923, по пројекту чувеног архитекте Драгише Брашована, а 1927. уведена је струја.

Завршетак Другог светског рата зграда је дочекала без многих значајних обележја, наравно по вољи нових власти и идеологије. Због религиозних симбола уклоњена је и гвоздена завеса декорисана анђелом који свира на харфи... Барокни стил морао је да устукне пред амбијентом радничке класе... Тек 1957. згради је враћен првобитни изглед, уз ангажовање архитекте Ђорђа Табаковића и сценографа Владимира Маренића, који су још осликали таваницу и израдили орнаменте.

На основу урбанистичких планова из шездесетих година, у центру Зрењанина била је предвиђена изградња новог позоришта. Градски самодопринос определио је 11 милиона динара за ову намену и постојале су тенденције да се старо позориште сруши, а изгради ново, савремено...

- Срећа да је Трг слободе стављен под заштиту државе. Конзерваторски радови обављени су 1980, а четири године касније, обновљена је и фасада према старим фотографијама. Са уличне стране дозидан је и спрат ради нивелисања висине са суседним грађевинама. Ту су се нашли камерна сцена и други пратећи објекти - описију данашњи изглед позоришта Весна Каравида и Бојан Којичић, конзерватори зрењанинског Завода за заштиту споменика културе.

Очување барокне сале позоришта, са акустиком, функционалношћу и лепотом, највећи је успех Зрењанина у очувању градитељског наслеђа.

ГЛЕДАЛИ БАЛЕТ 1895.

Јула 1895. овде је наступио ансамбл балета из Будимпеште, са 14 балерина, међу којима су биле и тада у свету познате Емилија Жужанић и Рожа Рајс. У марту 1911. десио се атрактиван наступ трупе Јапанског царског позоришта, с тада познатом глумицом Ханако. Глумци у егзотичним националним ношњама изазвали велико интересовање публике. Овде су гостовали истакнути уметници из Русије...

КАМЕН СА ФРУШКЕ ГОРЕ

Последњи власник житног магацина, који је 1839. претворен у позориште, била је богата јерменска породица Ћерћанфи. Утемељене су тврдње да су тај магацин 1736. подигли шпански колонисти. И, то раскопавајући темеље Бечкеречке тврђаве, саграђене 1526. од камена који је са Фрушке горе Дунавом, Тисом и Бегејом шајкама довожен у Велики Бечкерек. Тврђава је срушена после склапања Карловачког мира, почетком 1701. Полумиленијумска генеалогија камена, уграђеног у необично масивне зидове зграде, објашњава феномен изузетне акустичности позоришне сале.

Војвођанске приче: У Бечкереку изнели жито, уселили глумце

у средњем веку град Рудник био је један од најпознатијих рударских и трговачких средишта српске државе

   Печат кнеза Лазара у САНУ  &  М. Краљ | 23. март 2016. 18:30 | Изложба "Средњовековни рудник" Музеја рудничко-таковског краја Београђанима представља нова открића. Предмети доказују да је на том месту било значајно рударско и трговачко средиште српске државе

Надвратник пронађен током истраживања Фото П. Митић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Пронађен печат кнеза Лазара!

• Храбра и чудесна Оливера
• Лазареве мошти јачају веру и окупљају

Типар кнеза Лазара, о чијем сензационалном открићу на локалитету Дрење су октобра прошле године писале "Новости", од среде могу да виде и Београђани у Галерији САНУ. Овај добро очувани печатњак део је поставке "Средњовековни Рудник", којом Музеј рудничко-таковског краја представља изузетна археолошка ископавања између 2009. и 2015. године. У организацији милановачког музеја овај терен су истраживали археолози са Филозофског факултета у Београду. 

Нови артефакти са четири локалитета, доказали су оно на шта су указивали бројни историјски извори и претходно спорадични археолошки налази: у средњем веку град Рудник био је један од најпознатијих рударских и трговачких средишта српске државе.

- У САНУ представљамо предмете који су служили како у свакодневном животу средњовековних Рудничана, тако и оне које су користили за ритуалне обреде - каже за "Новости" аутор Ана Цицовић, кустос-археолог Музеја рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу. - То су експонати пронађени током ископавања једне православне и једне католичке цркве, као и неколико стамбених објеката.

Посебно место на изложби има управо типар из времена када је Лазар Хребељановић владао овим важним средњовековним центром:

- Кнез Лазар је приказан са шлемом, са челенком напред и велом позади, а изнад су бивољи рогови, који су карактеристични за њега и његове наследнике - објашњава ауторка поставке. - У натпису око шлема пише: "Ово је милост господина кнеза Лазара свесрпске земље".

Добро очувани печатњак кнеза Лазара Хребељановића

Један део експоната је са локалитета имање Никића, где је истраживан стамбени објекат, истиче наша саговорница:

- Реч је о здању на два спрата. У доњем делу су биле економске просторије, док је горњи био за становање и осликан фреско-декорацијом. Претпоставља се да је припадао имућном властелину, који је био у могућности да ослика своје просторије.

Само насеље Рудник, наставља Ана Цицовић,

се у средњем веку састојало из доста мањих насеља у којима су живели рудари, занатлије, трговци...

- Била је то урбана средина, са црквама, зградама на два спрата и ни у ком случају не одражава "мрачни средњи век". Главни трг налазио се на археолошком налазишту Дрење. Развој рударства овде је повукао и трговину и занатство. Поред послова који су били неопходни у самој експлоатацији руде, бавили су се и израдом предмета који су имали врхунске естетске одлике свог доба.

Бронзана апликација

Позив да са овом поставком гостују у институцији каква је Српска академија наука, и то у години када она обележава 175. рођендан, за музеј из Горњег Милановца, кажу, представља велику част:

- Изложба у САНУ је верификација успешног рада Музеја рудничко-таковског краја, који је мањи и млађи, али веома успешан - прича директор музеја Милош Николић. - Имамо у плану да све ове локалитете објединимо у неки будући археолошки парк, али прво Републички завод за заштиту споменика из Краљева мора да заврши конзервацију.

КАЛУП ЗА ПРИЧЕСТ

ЈЕДАН од предмета, који раније није био познат на околним просторима, пронађен у католичкој цркви, а реч је о калупу за израду хостије, која служи за причест - открива Ана Цицовић. - На истом месту пронађена је ходочасничка шкољка, икона Богородице са Христом у наручју, апликација са распећем.

ПЕЧат кнеза Лазара у САНУ