ОБЈЕКТИВ

ОБЈЕКТИВ
Мисија, ко ју је спречавао, и спречава (још увек)? - Бранка Лазаревића – у малој, прашњавој, жутој собици у Скопљанској улици, са једном плеханом фуруном,две-три фотографије о зиду, са рафовима од необојених чамових дасака пуних распоређених свезака, са расклиматаним и мастилом покапаним писаћим столом, са три прозора који нису имали ни засторе, без застора на поду чије су даске шкрипале – у тој и таквој прашњавој собици до које се допирало,прво, кроз један узак ходник неравно циглама поплочан, кроз, друго, мало двориште са неколико бедних кућица са вратима увек отвореним из којих се осећали мемла и рубље које се пере, сагињући се испод рубља које је висило на конопцима, кроз једну рупу пуну комплета Гласника и канцеларију која је гледала на двориште – у тој и таквој жутој собици чији су прозори гледали на Скопљанску улицу у којој никад није било сунца него само тешких кола која су шкрипала и кочијаша који су се дерали и тукли коње – рађала се, уобличавала се, пропагирала се књижевно-уметничкаи научна мисао којој се, по опсегу,може да стави као упоређење, само наш романтизам. / Кад Гласник добије свог историчара идеја (нека само то не буде какав биограф!),интелигентног и даровитог,који ће умети да га стави у пројекцију,и да изврши поређење,и да му нађе право место у пресеку наше мисли – његов родоначелник и он имаће средишно место у пантеону наше мисли. Бранко Лазаревић тврди да је Српски књижевни гласник главно дело Богдана Поповића… / Понтифекс максимус је био Богдан Поповић. / Сви око њега били су хор који је одговарао на његова јектенија. Било је дисциплине и било је хијерархије. Читав цезаро-папизам. / Постојао је и читав кардиналски збор. Он је имао и свој кодекс и свој индекс. / И свој суд. Ко је ушао у Гласник,или дошао на Универзитет, прошао је кроз иглене уши; прошао је кроз пакао и чистилиште и сад је у рају… Постојао је известан церемонијал и читав протокол. / Пречани су бојажљиво приступали и, вештији и савитљивији, лакше улазили. / Противници су тај скуп интелектуалаца називали котеријом. Скерлић није избегавао да каже, да је то котерија, али је додавао да с њом није задовољан само онај који у њу није пуштен,и да је то котерија, али котерија даровитих интелектуалаца. / Мора се рећи и подвући да су се о томе скупу више бринули други којима је то више било потребно, неголи Богдан Поповић под чијим је именом фирма била пријављена публици… Српски књижевни гласник – издржавао се претплатом, без помоћи ондашње краљевине Србије и одређених министарстава. Радикали када су долазили на власт онда помагали су новчано други часопис тога времена Дело. Као и данас. / Министарства Србије или локална самоуправа финансијски потпомажу излажење већине књижевних часописа у Србији. Колико нам је познато једино„Едиција Заветине“ не добија никакву финансијску потпору за своје часописе: Заветине Плус ултра, Дрво живота, Уметност махагонија и Трећа Србија. Белатукадруз УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА,стр. 108-109...

Укупно приказа странице

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"
ОБАВЕЗНА ГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА. - Виртуелна библиотека СУРБИТА почиње са радом уочи Божића 2016. године. Првенствено је отворена, како за оне евентуалне читаоце који живе далеко од Србије, али и за оне српске читаоце који живе у забитим местима која немају народне библиотеке, или неће их у догледно време добити. Прве књиге које се могу читати у целини овде су Русаљ Беле Тукадруза (алиас М. Лукића, 1950 - ). и УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА. Ових дана, током одржавања београдског Сајма књига, у позајмној Виртуелној библиотеци Дигиталних издања коначно је постала доступна, може се позајмити или преузети књига Белатукадруза УМЕТНОСТ ДИАЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА, критичких есеја о највиталнијим проблемима савремене српске књижевностиТо је коначна верзија ове књиге, која је имала дуг пут до читаоца, што није никаво изненађење...

четвртак, 10. март 2016.

Дух из подрума подунавских Шваба

Војвођанске приче: Дух из подрума.Зоран РАЈИЋ | 09. март 2016. 18:38 | Подунавске Швабе основале градић у Бачкој и оставиле јединствене винарске објекте. Од Марије Терезије, сваки досељеник добио виноград на који није плаћао порез
ПОДУНАВСКЕ Швабе, које су 1785. године основале Црвенку, вратиле су се у Немачку после Другог светског рата, а иза њих су остали винарски подруми, некад важан део друштвеног живота овог градића у Бачкој, а данас његов визуелни идентитет.
Са обе стране црвеначке Улице Моше Пијаде, у подножју Телечке висоравни, нанизано је више од 30 подрума, а уз њих су остале нетакнуте, као истргнуте од заборава, и куће некадашњих виноградара и два очувана бунара. Покрајински завод за заштиту споменика културе настоји да сачува овај етно-простор, јединствен у нашој земљи.
- Године 1784. атар будућег насеља премерен је на кућне и општинске плацеве, винограде, ратарска поља и пашњаке. Од укупно 15.694 катастарска јутра, 881 је припало виноградима. Према указу царице Марије Терезије, сваки досељеник је добио по виноград и ослобођен је плаћања свих пореза.
Подаци Дворске коморе казују да је 515 насељених породица поседовало кућне плацеве и винограде - наводи етнолог у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе Мирјана Ђекић.
Досељеници су, истиче Ђекићева, с првим засадима чокота винове лозе почели одмах.
- Чар вина и винограда био им је добро познат, као и технологија коју су пренели из матичних подручја. Лесно земљиште Телечке висоравни било је више него подобно, те су убрзо кренуле и прве, праве бербе грожђа - напомиње она.
Винарски подруми у Црвенки нису од почетка постојали. Власници винограда имали су идеју о складиштењу вина и алата, коју су спровели у дело ископавањем мањих удубљења у лесној заравни.
- Касније, када је у Црвенки почела да ради циглана, од ових удубљења настају подруми, чији се сводови озиђују. Подруми, од којих су неки дугачки и до 200 метара, по правилу су се састојали из три дела. У улазном је неретко била и покоја озидана пећ - кухиња, у којој су се припремале гозбе за виноградарске породице и њихове госте. 
У другој просторији, која је дужа, биле су пресе за цеђење грожђа и алатке. Трећи део служио је за смештај буради са младим вином. Споља су подруми пленили разноликим улазима и декорацијама - износи Ђекићева.
Златно доба винарских подрума у Црвенки биле су тридесете године прошлог века, када је у овом насељу било 630 винограда.
- У то време надалеко је био чувен црвеначки Кирбај, који је почињао у другој недељи октобра и трајао док се домаћини и гости не уморе од гозбе и новог вина, рампаша. У Црвенки су посебно били цењени "ружица" и бело вино, док се црвено мање конзумирало - предочава Мирјана Ђекић.
Иницијативу покрајинског завода да се винарским подрумима у Црвенки врате стара слава и сјај подржали су месна заједница, Фонд "Подруми Телечке висоравни" и Удружење виноградара "Стари подруми".
- Наша је амбиција да некадашње подруме претворимо у култна места у служби вина, где би се оно чувало, дегустирало и продавало. Желимо да подстакнемо млађе генерације да се баве виноградарством, да споје традицију са новим кроз вино, јер, како каже изрека: "Ко пије вино, ближи је Богу" - поручио је Мирко Марић из удружења "Стари подруми".

На географској дужини као Бордо
МАРИЋ наглашава да би садашњи становници требало да се угледају на староседеоце Црвенке, објашњавајући да од два хектара винограда једна четворочлана породица може пристојно да живи.
- Црвенка се налази на истој географској дужини као и Бордо, па у нашем атару може да се производи квалитетно вино као у том чувеном француском виногорју - каже Марић.
Разгледнице и грб
ДИРЕКТОР Фонда "Подруми Телечке висоравни" истиче да пожутеле разгледнице и стари грб Црвенке јасно показују колико су винарски подруми важни за историју града.
- Подруми су били неизоставни на разгледницама и оцртавали дух Црвенке. На левој страни грба је класје жита, а испод њега раоник, док су са десне стране чокот винове лозе са гроздовима и обриси винских подрума - описује Таталовић.


Војвођанске приче: Дух из подрума

уторак, 8. март 2016.

Уз "Избеглички реквијем", четири коментара и једно сећање


...Зино Хасан могла би да постане нова икона избеглица чије кретање ка бољем животу зауставља немоћна Европска унија која се опасно препушта политичком солирању својих чланица и сузавцем и војском мисли да може да реши надирућу хуманитарну кризу.
Слика агенције Ројтерс ову нему и непокретну 17-годишњу девојку из ирачког Курдистана приказује како боса, прекривена пластиком у инвалидским колицима, на граничном прелазу Игумени – у пренатрпаном логору који лепше зовемо „прихватни центар” – чека да се подигне македонска рампа и да некако стигне до Немачке.
Зино и њена породица долазе из ратног подручја, што значи да би требало да прођу, али постали су жртве граница које се каскадно блокирају и мноштва бирократских тумачења одлука и процедура које се готово свакодневно мењају.
Суочене са све одбојнијим односом јавности и слабим шансама да нађу посао, избеглице чак полако почињу да напуштају обећану земљу и враћају се у ратове од којих су побегли.
Континентом се шири национализам који подсећа на европске поделе из 19. века и деценије нестабилности. Европски лидери у недостатку заједничке политике све чешће солирају уз звуке реквијема јединству....
Атина је побеснела зато што на тај скуп није позвана. „Грчку су напале кратковиде земље, као да смо ми бомбардовали Сирију и створили избегличку кризу”, изјавио је шеф грчке дипломатије и опозвао амбасадора у Бечу.
Аустријанци су узвратили отказивањем посете министарке унутрашњих послова Атини и питањем да ли је Грчкој уопште место у „Шенгену” уколико није у стању да штити сопствене границе.
Грчка је кључна карика избегличке кризе, вероватно и највећа жртва јер се претвара у сабирни центар. Ускоро би могла да се суочи са 70.000 избеглица које неће назад а напред не могу јер на балканској рути рампе не пропуштају више од 580 људи дневно.
Канцеларка Ангела Меркел експлицитно је одбацила захтев земаља из Вишеградске групе за затварање грчко-македонско-бугарске границе и све наде полаже у самит ЕУ–Турска овог понедељка и састанак на врху европских лидера 18–19. марта.
Да ли су то самити последње шансе да се утаначи некакав заједнички одговор уније на кризу у време док крај зиме обећава појачање избегличког таласа на који примирје у Сирији готово уопште не утиче?
Улог је велики. Званичници ЕУ кажу да ће се хваљена шенгенска зона слободног кретања угасити веома брзо уколико Турска не покаже да је до 7. марта „значајно ограничила” број миграната који је сада на просеку од 2.000 дневно.
Делује парадоксално: Турска спасава Европу! 
                                                                      Божидар Јакшић:Избеглички реквијем
.
Пера Ложачпре 15 сати
Ко има сећање дуже од препелице, зна да је све почело оним што је, од интер-национал-социјалиста, громогласно поздрављено као "Арапско пролеће". Ја још чекам књигу коју нам је Бошко усхићено најавио тим поводом. Изгледа да је много тога остало "изгубљено у преводу". Ствари су кренуле другим путем. Отуда нема ауторитарне славодобитности у анализама, тапка се у мраку, са ужасом се опипава нешто што личи на путинизам у Европи, реафирмација Државе, Границе, Народа, Националног Интереса... Знам ја да Бошко зна како ће ово да се заврши, само се не усуђује да погледа на ту страну.
Burekdžija s Petlova brda!пре 2 дана
Evropa se ponaša racionalno.! Pre svega, ovde i nije reč o nekakvim "izbeglicama", jer da su to stvarno izbeglice od ratnih užasa onda bi sigurno završili u nekoj od obližnjih, bogatih arapskih zemalja i ne bi "putovali" u 3000-5000 km. daleku Evropu. Ovde je na delu nešto sasvim "drugo"! Ili tačnije, ovde se očigledno radi o vrlo pažljivo organizovanom i provedenom planu "muslimanskog iskrcavanja" na tlo (hrišćanjske) Evrope. Kad se uzme u obzir i biološko "ponašanje" evropljana i muslimana, onda i krajnji ciljevi ovakve "izbegličke drame" postaju i više nego jasni i očiti! Prema tome, nema se tu šta "filozofirati"! Sačuvajmo mi svoj altruizam za onda kada ga stvarno trebamo pokazati i dokazati, a ovaj celi "cirkus" treba smesta i u potpunosti zaustaviti. I to doslovno....svim sredstvima!
V. R.пре 2 дана
Ovo je sve po onoj nasoj izreci - potera za vukovima a lisice meso jedu. Sva ujdurma oko izbeglica je planirana od strane svetskih rezisera, kako prekobaraca I ostrvljana tako I nekih drugih zemalja NU (nemacke unije) sa ciljem da se Balkan a prvenstveno PRAVOSLAVNE DRZAVE, NAJPRE SRBIJA, nasele izbeglicama kako bi se promenila demografska slika u njima. Ovo sam ni sam ne znam koliko puta ponavljao od pocetka krize, ali sta to vredi kad su "nasi", a gledajuci I ostale balkanske politicare, toliko zalostivi, kao sto je uvek bilo, da ugoste I docekaju tudjina a da svoga odbace, jer pravoslavni narodi znaju sta je patnja I muka, pa im ne zameraju. Radije ce, pored svojih muka, opet patiti I muciti se, nego gledati kako se drugi muce. NAVIKLI SMO NA TO VEKOVIMA. A to znaju reziseri svih svetskih kriza I ratova, pa nas ohrabruju obecanjima, kako ce nam biti "bolje". Zapravo, kako ce nam biti jos gore da bi njima bilo jos bolje. A nikako da se setimo one nase izreke: DOBAR I LUD SU BRACA.
Humanitarna kriza ili osvajanje EUпре 3 дана
Mnogi političari (a i novinari) ne znaju da postoji PLAN (glavnih muslimanskih država) da izbeglice sa Bliskog istoka nasele neku Balkansku državu i pretvore je u muslimansku (reciprocitet za Izrael).. Zato molimo Boga i Svetog Savu da pomognu našim službama da spreče da to bude Srbija, jer opasnost tek dolazi, sobzirom da se mladi Srbe i dalje iseljavaju na zapad, (gde se već iselilo 3 miliona Srba, od dolaska Titovih komunista), a izbeglica će biti sve više i više.
 
    Опет је актуелан тзв. "Балкански калифат" на тлу данашње Србије, Македоније, Косова? "Тићу" овде и после скоро четири деценије хвале, осим разумних људи и упућених; већина се ипак , још увек, није излечила од дрогирања титоизмом. У своје време сам писао, поводом изласка романа "Ћуп комитског војводе" М. Савића, и о Топличком устанку у време Првог светског рата, и о  нечувеним зверствима бугарских окупатора и тоталним планом за бугаризацију  српских територија, који се у  много чему, поклапао за стратегијом југословенских комуниста и титића. И сам Савић, као да се није довољно удубио у одличну књигу Перовића, која документује многе ствари, које никада не треба ни заборавити ни опростити. Пробудио сам се негде после два ноћу, и сетио се свог ужег завичаја, "Тиће" и "Титуља" - конкретних особа из суседног влашког села. Који  можда више нису међу живима. Као ни Бора "Коцкар", који је нестао у вртлозима другог светског рата. Као и отац В. П. , одличног цртача, и посластичара. Знао сам људе, који су знали приче о свим тим несталим људима, који нико није забележио и које, према томе, нико више и не памти. Мој ужи завичај плаћа, као и други наши крајеви, данак у корову; села полако га гутају континенталне прашуме. И ником ништа. Колико је само из североисточне Србије људи завршило, трбухом за крухом, у Европи, још док је Тића био жив! Пругом Пожаревац - Мјаданпек већ годинама не пролазе путнички возови - оном чувеном пругом, што полази из Бордоа и Париза и иде преко Загреба и Београда, покрај Пека и нашег села, према Одеси. А погледајте шта политичари, и из тога краја Србије, и из Београда, у овом предизборном "позоришту" говоре о томе!... Овде се најглавније и горуће теме заобилазе, и избори се расписују, да би се још више заобилазило оно најбитније... Не спашава Турска Европу, него се Турска на најлукавији начин враћа на Балкан...Међу коментарима горњег новинског чланка, има и неколико који су и духовити, или преозбиљни. Коментатори су даровитији од писаца које сам познавао или пчознајем, без длаке на језику...  (8.03.2016. - Б. Т.)

понедељак, 7. март 2016.

....седам звезда… У близини Марса. Сазвежђе је копија иконичке Боувијеве муње и пронађено је управо у време његове смрти“





Белгијски астрономи одали су почаст Дејвиду Боувију, посветивши сазвежђе овој британској рок легенди која је преминула прошле недеље изгубивши борбу са раком.

Дејвид Боуви, рок икона, добио је сопствено сазвежђе, које се састоји од седам звезда које сијају у облику чувене муње која се може видети на омоту албума „Aladdin Sane“, јављају медији.

Одавање поште посвећивањем Боувију небеских тела у близини Марса организовали су белгијска Јавна опсерваторија МИРА и радио-станица Студио Брисел.

Филип Моле из Јавне опсерваторије МИРА рекао је да је процес одабира звезда био тежак задатак и да седам звезда укључује звезде Сигма Вага, Спика, Алфа Девица, Зета Кентаури, САА 204 132 и Бета Сигма Октантис Триангули Аустралис.

 

„Није било лако одабрати прикладне звезде. Студио Брисел нас је замолио да Боувију пронађемо јединствено место у галаксији. Узимајући у обзир многе његове албуме, одлучили смо се за седам звезда… У близини Марса. Сазвежђе је копија иконичке Боувијеве муње и пронађено је управо у време његове смрти“, изјавио је Моле.

Боуви је често користио теме везане за космос као инспирацију за свој креативни процес. Славу је стекао синглом „Space Oddity“ а касније је створио лик Зигија Стардаста, ванземаљске рок звезде. Међу његовим хитовима су и „Starman“ и „Life on Mars“.

Године 1973. појавио се на омоту албума „Aladdin Sane“ са црвено-плавом муњом осликаном на лицу.

Сазвежђе од седам звезда само је један од начина на који су астрономи изразили поштовање недавно преминулом Боувију. Претходно је покренут пројекат „Звездана прашина за Боувија“ који омогућује обожаваоцима да користе Гугл скај како би унутар сазвежђа оставили поруке у виду имена омиљених Боувијевих песама или кратке поруке посвећене британском рокеру.
       = преузето

недеља, 6. март 2016.

Сећајући се Ружице Сокић

Болујем, али чиним све да памте Ружицу. / Милена МАРКОВИЋ | 05. март 2016. 18:34 | Мирослав Лукић, супруг преминуле позоришне и филмске диве Ружице Сокић, о сећању на своју љубав и пријатеља: Међу нама, нажалост, није било последњег разговора, али је остала Ружина последња порука

На Светски дан позоришта, 27. марта, у 12 часова, биће откривена спомен-плоча нашој великој уметници Ружици Сокић, на згради у Крунској улици број 50. Част нам је да својим присуством увеличате ову свечаност. 
Можда смо и поранили да јавимо о незабораву на велику даму нашег глумишта, утиснутом у садржај ове позивнице коју потписује Фондација Ружице Сокић. Ту намеру нисмо имали, јер нисмо ни знали, једноставно, инстинкт нас је навео да пре два дана замолимо Мирослава Микија Лукића, супруга позоришне и филмске диве, да нам одшкрине делић срца у коме чува успомене на Ружу, његову љубав, пријатеља и животног сапутника током готово три деценије заједничког живота, који је нагло и болно прекинут 19. децембра 2013, када се она преселила у вечну, небеску игру.
Топао је дом Мирослава Лукића и његове Ружице, мада се, на тренутак, чини да смо у музеју успомена на успавану диву вишедеценијске драмске уметности. Куд год да се окренемо, она је ту. Њене фотографије, награде, посвете. Њени записи, књиге које је волела, представе у којима је бриљирала. И не зна се да ли су оне прославиле њу, или је она њих узвисила.
- Ево, то је та спомен-плоча - показује нам Мирослав Мики Лукић, док уз себе привија белег, као какав лек. - Захвалан сам људима из Фондације, Ружиним и мојим пријатељима, без којих не бих могао сам да остварим све своје планове који и на овај начин продужавају њено трајање. Ако ме питате шта би Ружица казала, верујем да бисмо се и у овоме, као у свему другоме до сада, сагласили: да је памте они који долазе.
Светски дан позоришта у који ће спомен утиснути и велика Ружица Сокић - јесте вест, али она није лајтмотив наше приче...
Ово је прича о љубави двоје, судбински одабраних да живе једно за друго. О поштовању, различитости. Значају сећања на вољене. И, доследности: како се истрајава у болу последње поруке оних који одлазе, а, ми, несвесни да део нас умире с њима, чинимо све да им продужимо живот којим су нас надвисили.
- Ружин одлазак за мене је велики бол, али је блажи уколико учиним нешто да је памте - каже нам Мирослав Лукић.
Од одласка Ружице Сокић, њен супруг уз помоћ Ружиних и својих пријатеља основао је Фондацију која подстиче младе ствараоце у области драмске уметности, награђује их и мотивише да помере границе. Прва награда Фондације додељена је Нади Шаргин. У међувремену представљена је и књига "Моја глума", коју је објавила "Лагуна" као својеврсну збирку и слојевиту причу о позоришној и филмској игри Ружице Сокић. Отворен је и Ружичин легат у новој Кинотеци, веб-сајт... Али, ту није стављена тачка на сећање на једну звездану, за многе готово недостижну глумачку каријеру. Неодужени дуг Ружици Сокић ускоро ће бити делимично надомештен новом књигом о комедији маса.
Али, о том - потом... Мирослава Лукића, уз искрено извињење што је очигледно да га свако питање о Ружици изнова уздрма, враћамо на успомене.
- Питају ме, шта је, Мики, љубав - слушамо Мирослава Лукића, у не тако давно заједничкој топлини овог дома у Крунској 50. - Љубав је, кажем им, моја Ружица. Људи, ја сам Ружицу волео. Пазите, јесмо се волели, играли се, понекад посвађали, па се помирили. Али, волели смо се. Љубав је и кад те различитости спајају. Ја сам економиста, а она глумица. Суштина је у томе да смо обоје били и живели, са свим својим манама и врлинама, као нормалан свет, можда са нешто више емоција. Да, са много више емоција. То је, ваљда, та тајна веза која нас је спајала свих ових деценија. Она је више од свега волела ту своју глумачку игру и ја сам је заволео, јер ко није могао да заволи таквог човека који је свим својим бићем био посвећен свом позиву. Била је посебна, као што је била посебна и љубав према њеној глумачкој игри. Игра је била њен живот. Спојило нас је, нажалост, и то што нисмо имали деце.
РАДИЛА СРЦЕМГоворила је Ружица Сокић... "Цео мој живот је могао да се назове праштање и чекање... Ја сам једна потпуно обична особа... Медиокритети имају одличан таленат да препознају квалитетно и да га удруженим снагама ћушну под тепих... Најбоље може да буде проглашено за најгоре и обратно... Е, тако ја не могу другачије, до срцем. Ја живим и радим срцем, вероватно сам га зато и оштетила... Тренутак емоције је божији, ту се види велики глумац."
Док разговарамо пратимо Мирослава Микија Лукића кроз заједнички дом, његов и Ружичин, нема тренутка ни корака у коме нема Ружице. Учини се, на моменат, као да је некуд тек отишла, и само што се не врати.
- Стално ми, однекуд, извиру њени рукописи - каже нам Мирослав. - Нисам ни знао да је толико писала. Да је толико дубоко промишљала, јер смо се ми све време, на неки начин, играли. Путовали, дружили се... Велики ми је недостатак моја Ружа. Велики. Чак не толико, колико ми недостаје што не живи да игра, да ужива у игри, јер је њен живот била игра.
Мирослав Лукић враћа сећање на дан од кога је почео њихов растанак.
- Одвео сам је у болницу на преглед. Мислио сам да ћу истог дана да је вратим. Истог дана. А, не... Лекари кажу: она мора да остане... И, тако... Питате ме је ли било последњег разговора... Не, нажалост, није било нашег последњег разговора. Била је само њена последња порука: немојте ме заборавити.
ДОБРОТА, ВРХОВНО НАЧЕЛО
РУЖИЦУ Сокић редакција "Вечерњих новости" памти као сталног госта на свечаности у Скупштини града, када се у акцији "Најплеменитији подвиг године" славио живот у част људи чија је доброта била путоказ како да будемо бољи. Прилазила је, редом, сваком добитнику плакете и љубила га. Говорила: доброта је врховно људско начело.
Болујем, али чиним све да памте Ружицу

уторак, 1. март 2016.

"Типографско писмо Вук"

Од гушчијег пера до рачунара. / Реконструкција рукописа Вука Караџића у графичком колективу. Фонт Ведрана Ераковића и Марије Рњак опонаша Вукова слова

ВУК Караџић био је прилично брзописан, није много водио рачуна о форми својих слова, као да је журио да запише све оно што нам је оставио као велико културно наслеђе, каже графичарка Марија Рњак, која је уз Ведрана Ераковића, свог некадашњег професора Факултету примењених уметности, аутор пројекта "Типографско писмо Вук".
Њихова реконструкција рукописа Вука Стефановића Караџића, као и репродукована оригинална документа, белешке и писма, изложени су од синоћ у београдском Графичком колективу. На основу тих оригиналних докумената који се чувају у архиву САНУ, служећи се најсавременијим технологијама, двоје графичких уметника, направило је фонт који опонаша слова каква је Вук исписивао гушчијим пером и мастилом.
- Идеју за пројекат, који је трајао три године, добили смо током једне радионице, која се одржавала баш у Тршићу - објашњава Марија Рњак. - Био је велики изазов осмислити компјутерски програм који би опонашао Вуков рукопис. Зато смо из његових оригиналних списа за свако слово издвајали по три најчешће варијанте које је употребљавао. У ликовном смислу, посебно нам је у његовом рукопису било занимљиво како је завршавао слова. Нека слова потпуно је другачије писао, него што их ми данас пишемо, што је, рецимо, случај са ћирилићним словом ж.
Фонт, који су осмислили Ераковић и Рњак, поштује све одлике Вуковог личног рукописа, а сви који га буду користили, моћи ће на свом рачунару да на једноставан начин добију и неколико различитих Вукових потписа на ћирилици, латиници и немачком језику.
Осим ћириличних слова, фонт садржи сва слова и знакове који се користе и у другим светским језицима, чиме се отвара могућност за коришћење фонта и ван граница наше земље и ширег промовисања нашег наслеђа. Намера аутора је да овим пројектом подсете на значај Вуковог дела, као и да допринесу додатном интересовању за чување и унапређење српског културног наслеђа, језика и писма.
НАГРАЂИВАНИ
ДОЦЕНТ на Факултету примењених уметности, на предмету Писмо, Ведран Ераковић, добитник је више међународних признања управо на пољу типографског писма, калиграфије и графичког дизајна. Његова некадашња студенткиња Марија Рњак, на ФПУ је пре две године магистрирала на одсеку Примењена графика и књига, а добитник је награде овог факулета из фонда Михајло С. Петров.


Од гушчијег пера до рачунара

недеља, 28. фебруар 2016.

Исповест

Родила ме Муслиманка, направио Хрват, једини родитељи ми били Чех и Српкиња. - Животна прича Жељка Хубача, драмског писца и директора драме Народног позоришта у Београду. Родила ме је Муслиманка, направио Хрват, а једини прави родитељи били су ми Чех и Српкиња

ПРИЧА о идентитету двоје деце која се презивају Крстић и одређена су животом Срба на Косову (без обзира на биолошко порекло), испричана је у узбудљивом комаду "Берлински зид", који ће премијерно бити изведен 9. марта у Београдском драмском позоришту. Њен аутор је Жељко Хубач, драмски писац, новинар, главни уредник "Позоришних новина" и директор Драме Народног позоришта. 
То је оно што о Хубачу знају београдски позоришни кругови, а зна и публика. У његовој биографији могло би да пише и апсолвент физике, бивши студент елекронике, керамичар... То је већ оно што зна ужи круг људи, а само малобројни - да је "Берлински зид" прича која га се дубоко, лично дотиче...
- Мене је родила Муслиманка, направио Хрват. Одгајали су ме и једини прави родитељи били Чех и Српкиња. Говорим српскохрватским језиком, живим у Србији и осећам се Србином - каже, за "Новости", на почетку ове изузетне животне исповести, Жељко Хубач. - Причу о идентитету никада не везујем за веру и нацију већ за људе који нас одређују. У мојој првобитној крштеници писало је име жене која ме је родила, а на месту оца велика празна црта. И датум рођења 19. јул 1967. године.
Свет је угледао у тузланској болници, али, како каже, пошто је био дете "каурина" (немуслимана), млада жена која га је родила није смела да се с бебом врати кући, у Зеницу. Остала је да ради као конобарица у тузланском позоришту. Жељко је накнадно сазнао да ју је младић оставио и убрзо потом погинуо у саобраћајној несрећи:
ПРОМЕНЕ И КРШТЕНИЦА- БОГУ хвала, дијетом и изузетном бригом, од дијабетеса сам излечен у шеснаестој години. Исте године Хубачи, који су до тада по закону могли да буду само старатељи, постали су и званично моји родитељи. Као старији малолетник добио сам крштеницу у којој су ствари исправљене: Живка и Велимир уписани су као отац и мајка. Пре тога службеница ме је у Центру за социјални рад упитала: "Да ли желите да промените родитеље?" Одмах сам узвикнуо: "Нећу! Моји родитељи су Жижа и Вили." Испоставило се да се нисмо добро разумели. Друго питање је гласило: "Хоћете ли да будете рођени у Тузли или у Лесковцу?" Одговорио сам, наравно, у Тузли. Изгледа да сам у том тренутку могао да променим све...
- Управо у то време моја мама Жижа, која дуго није могла да има деце, била је у шестом месецу трудноће. Као глумица, (иначе првакиња Зеничког позоришта) играла је и даље. Нажалост, случај је хтео да на проби Јована Бате Путника,великог југословенског редитеља, падне с просценијума. Остала је без бебе и могућности да икада више затрудни...Пошто је Зеница мала средина, конобарица је у Тузли чула за овај случај и оставила ме је једне недеље, рано ујутру, на прагу родитељског стана. Имао сам четири месеца. По причи мојих родитеља, та недеља била је и једини дан када сам био сасвим миран. Сутрадан, мама Жижа и тата Вили одлучили су да ме усвоје и одвели ме у болницу да провере здравствено стање.
Код малишана је откривен јувинилни шећер и преписан му је инсулин. Али то није поколебало Хубаче. Мајка је ушла у битку за дечаково здравље, није му давала инсулин, већ га је подвргла строгој дијети. Када је мало порастао и могао да једе само ражани хлеб којег није било у Зеници, тата је због хлеба сваког другог дана путовао у Сарајево. Све је било подређено њиховом наследнику.
- Али, због жене која ме је родила, родитељи су решили да се одселе из Зенице у мојој шестој години. Наиме, њена породица је због стида у тој малој средини пожелела да ме врати. Моји су одлучили да се преселе у Лесковац, јер је тата, новинар по занимању, добио понуду да у том граду отвори радио-станицу, као што је то претходно већ учинио у Пули и Зеници. У Лесковцу су живели и његови родитељи, иначе предратни власници фабрике текстила која се звала "Густав Хубач и синови". У шестој години сам и на прилично ружан начин сазнао да сам усвојен... Мајка ме је послала у продавницу да купим винско сирће, које сам ја звао свињско сирће. Била је гужва, продавачица нервозна, а ја досадан. Сто пута сам поновио:" Тето, тето, дајте ми свињско сирће!" У једном тренутку се осврнула и рекла: "Бежи мали, тебе је мајка нашла на ђубришту."
Жељко је уплакан дошао кући и све испричао мајци. Сачекала је оца, а онда су му саопштили да је усвојен. И даље је неутешно плакао, док га мајка није упитала: "Знаш ли још неког таквог у вртићу, згради, граду?" Одмахнуо је главом. Рекла је: "Видиш, ти си посебан."
- Следећих годину дана, цео први разред, нисам се одвајао од мајке. Ишао сам с њом на све позоришне турнеје јер сам се бојао да ме не баце на ђубре... Дуго нисам хтео ни да заспим без њене руке на образу. Много година касније, када је због канцера пала у кому, ставио сам њену руку на образ. Почела је да плаче, и тог поподнева умрла. Имала је 85 година. Отац је преминуо три године потом, од исте болести.
У позориште је мали Хубач ушао кад је, како каже, имао висину ТА пећи од два и по киловата. Одмах се везао за великог кућног пријатеља Бату Путника. Играо је Пепику у Нушићевом "Др", а Бата му је "поверавао" и улоге ђака, па је чак и убацивао дечје ликове у представе - само да би Жељко што чешће био уз мајку:
- Често сам и спавао у гардероби, одрастао сам у позоришту. Ипак, оно није било мој први избор. После војске уписао сам Електронски факултет у Нишу. Као један од најбољих студената дошао сам до треће године, а онда прешао у Београд с намером да студирам драматургију. Нису ме примили одмах, па сам те године дипломирао на вишој ЕТ школи и уписао физику. И у тим несрећним финансијским временима имао сам њихову потпуну подршку. Апсолвирао сам на физици, а драматургију уписао из трећег пута, са комадом за који ћу десет година касније добити "Ћурана" на Данима комедије и диплому "Вечерњих новости".
Живка и Вeлимир усвојили су Жељка
Тих година је отац у Београд донео две целе плате. И своју и мајчину. Била је хиперинфлација, па Жељку ова сума није била довољна ни за рапидографе. Тада је схватио да нешто мора и сам да заради. И завршио је керамичарски занат! Док се школовао, једно време је лепио и плочице по кућама...
- Када сам добио своју децу, имао сам само жељу да одрастају онако како сам ја одрастао. После мајчине смрти тата се преселио у Београд. Три следеће године искључиво се бавио унучићима, Матејом и Саром. Захваљујући Вилију, моја жена је завршила факултет... И све ово што причам, радим не да бих испричао своју животну причу, већ да бих показао да сам имао дивно детињство поред људи који су ме волели и пружили ми све што су имали. Они који су у дилеми да ли да усвоје децу, то свакако треба да учине. Имаће једно, заиста, посебно искуство.
ДЕЦА
- КАД сам мојој деци рекао да сам усвојен и објаснио им шта то значи, ниједно од њих двоје ми није поставило питање које сам очекивао: "Да ли смо ми твоја биолошка деца?" - прића Жељко.
Венчање Жељка и Александре

СУСРЕТ СА АМИЏОМ
- АПСОЛУТНО никад нисам желео да доводим у питање за мене непобитну чињеницу да су Жижа и Вили моји отац и мајка. Никад нисам имао ни жељу ни знатижељу да упознам неког из биолошке фамилије. Први пут сам пре неколико година, на једном позоришном гостовању у Зеници, срео човека који ми се представио као мој ујак, амиџа. Млађи је од мене. Пријатан, фино васпитан, рекао је да се годинама питао шта је са мном и желео да ми, ако треба, помогне. Сазнао је о мени из једне ТВ емисије. Том приликом ми је рекао и да је моја биолошка мајка жива. Али тај контакт нисам развијао даље. Родитељи су већ били мртви, да нису, можда бих о томе с њима разговарао. Овако, чинило би ми се да сам их на неки начин издао...


Родила ме Муслиманка, направио Хрват, једини родитељи ми били Чех и Српкиња

субота, 20. фебруар 2016.

Брига / Радомир Батуран

Брига није игра
у којој заборавиш све.
Није ни зврк
туђа рука који звркне
од пада до пада.

Јер зврк је ствар,
а човек је створ
чија душа трепери
пред опасношћу сваком,
од грча до грча.

Ако су страхови чести
завлада гризодушје
па бригодушје
- разболи се душа.
Завлада туга голема.

Јер човек је земљанин
и земља ће бити.


Из пропратног писма аутора уреднику: У душу си ме дирнуо овом белешком о својим родитељима. Скоро идентично је било са мојима. А литванску пословицу први пут читам. Хвала ти.Ево, за ”Новине будућности”, лирска дефиниција стања српског човека данас. Не оптерећуј се њоме: ако доприноси новини, објави, ако не доприноси ни мало, баци.
Остај нам у свакодневној милости Господа,

           Радомир

четвртак, 11. фебруар 2016.

Pet Tibetanaca - rite

Preko 2000 godina ljudi sa Tibeta rade ovih 5 vežbi, koje se zovu „rite“ kod nas poznate kao "5 Tibetanaca". Veoma smo srećni što su došli i do nas da možemo da ih radimo a ovde možete da vidite i da naučite kako da ih radite pravilno.
Ove vežbe bi trebalo da uspore proces starenja organizma, da vam daju energiju, da u vama probude oštrinu i mentalni fokus, da poboljšaju imunitet i još da daju tonus vašem telu.
Veoma je bitno da ove vežbe uradite ujutro, jer počinjete dan kako treba i veća će biti korist od vežbi.
Ove vežbe su veoma jednostavne i ne morate biti ekstra fizički spremni da bi ih odradili, ali vam u svakom slučaju predlažemo da razgovarate sa svojim lekarom pre nego počnete da ih upražnjavate, posebno ako imate bolove u ledjima, vratu i neke probleme sa kičmom i nikada nemojte terati svoje telo na nešto što mu je izuzetno neprijatno.
VEŽBA BR. 1

  VEŽBA BR. 2
VEŽBA BR. 3
 VEŽBA BR. 4
VEŽBA BR. 5

понедељак, 1. фебруар 2016.

Из Писма Алберта Пајка (1871)

Писмо Алберта Пајка упућено Мазинију (15. август 1871. године) наводи планове за три светска рата, који су виђени као неопходност да би се направио Први Светски Поредак. Прецизност догађаја изнетих у писму, који су се већ догодили је невероватна.
Пајк је био масон, који је основао мафију 1860. године.
Веровало се да је његово писмо изложено у Британском Музеју, што није истина.
Британска библиотека је и писмено потврдила да никада није имала такво писмо у поседу.
У писму се показује како су сва три светска рата била планирана генерацијама.

Први светски рат
„Први светски рат мора бити изведен, како би се омогућило Илуминатима да збаце моћ Царске Русије, и направе Русију као тврђаву атеистичког комунизма.
Агенти Илумината ће довести до размимоилажења Британског и Германског царства. На крају рата, комунизам ће бити изграђен и коришћен у циљу уништавања других Влада, и да би ослабиле религије…“
Студенти историје ће препознати да политички савез Енглеске, са једне стране, и Немачки савез, са друге стране је кован између 1871. године и 1898. године, од стране Ото Вон Бизмарка и ко-завереника Алберта Пајка. Они су били инструмент за остваривање Првог светског рата.

Други светски рат
„Други светски рат мора бити подстакнут разликама између Фашиста и политичких Циониста. Овај рат мора бити изведен тако да нацизам буде искорењен до краја, а да политички ционизам буде довољно јак, да би покренуо једну суверену државу Израел, у Палестини.
Током Другог светског рата, Међународни комунизам мора да постане довољно јак, да би могао балансирати између хришћана, (који ће бити уздржани), а затим га држати на „провери“ све до тренутка када буде био потребан за коначну социјалну катаклизму.“
Након Другог светског рата, комунизам треба да буде довољно јак, да почне да преузима друге слабије Владе. На конференцији, 1945. године, на којој су присуствовали Труман, Черчил и Стаљин, велики део Европе је једноставно предат Русији. На другој страни света, после рата са Јапаном, Кина је нашла свој пут у комунизму.
Читаоци који тврде да услови за нацизам и ционизам нису познати у 1871. години, требало би да знају да су Илуминати измислили оба покрета. Поред тога, комунизам као идеологија извире у Француској за време револуције.

Трећи светски рат
„Трећи светски рат мора бити проузрокован између политичких ционистичких лидера и Исламског света. Рат мора бити спроведен на такав начин да ова два света уништавају једни друге, где ће се придружити и остали народи, наравно, још једном подељени, до тачке потпуног физичког, моралног, духовоног и економског уништавања..
Пустићемо нихилисте и атеисте, и изазвати друштвену катаклизму, која ће у свом хорору јасно показати нацијама ефекат апсолутног атеизма, порекло дивљаштва и највећег крвавог превирања. Онда ће свуда на свету, кренути борба грађана са мањинама и револуционарима, и уништиће те разараче цивилизације.
Многи ће тада доћи до границе разочарања у хришћанство, чији ће свети дух, који носе у себи од тог момента бити без компаса и правца, замениће анксиозност за идеално, али незнајући куда да иду и ко да их сада води, добиће право светло кроз универзално испољавање чисте доктрине Луцифера.
Ова манифестација ће резултирати из општег реакционарног покрета. Они ће пратити уништење хришћанства и атеизма, и оба ће бити истребљена у исто време“.
Од терористичког напада који се десио 11. септембра, свет је суочен са растућим немирима и нестабилностима, баш између модерног ционизма и арапског света. То је потпуно у складу са Трећим светским ратом, борба између два непријатеља и њихових савезника са обе стране. Трећи светски рат тек треба да дође, а ови догађаји нам показују да није далеко.

Нови светски поредак (NWO)
Термин Нови светски поредак коришћен је од стране многих политичара кроз векове. Генерички термин се односи на светску заверу која је оркестрирана од изузетно моћних и утицајних група људи, генетски повезаних појединаца који обухватају многе од најбогатијих људи на свету. Ту спадају политички лидери и корпоративне елите, као и чланови такозваног Црног племства Европе (доминација од стране Британске круне). Њихов циљ је да створе „Један Свет“ фашиста, без регионалних граница, јер они имају свој дневни ред.
Циониста, Paul Warburg изјавио је: „Имаћемо једну Светску Владу, свидело се то вама или не, само је питање да ли ће та Влада бити основана својевољним пристанком или освајањем“. Ово је изјављено 17. фебруара 1950. године, када је сведочио пред америчким Сенатом. .........

          =  Преузето , видети више: Масонско писмо из 1871.  

Популарни постови

Сфера Корена

Претраживање Сазвежђа

Црни,црвени и бели , Свилен конац , Међу нама,ЦртаАМБЛЕМ, ДИЦА СЗ , Другачија Србија ,Уметност дијагнозе ,Делта Заветина , Лоза рашљара , Четвртак ,Стооке новине , ЈАВНОСТ , ИЗВОДИ ,БАЛКАН ,ЦВИКЕР , Вечити календар,Турбан , Заставица ,Оличење немогућег , Цариградским друмом ,Брест ,,Дибидус , ШОДЕР ,Паукова мрежа ,УЕРКА 1 ,Ђавоља капија ,ВРТИБОГ ,МАГАЗА Заветина ,МАСКЕ, Између митарења чудовишта и уметности будућности , Cogito , Универзална библиотека,Балкански синдром , ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСАПисци са добром адресом , Дукат, Наши поседи,Врата Звижда , Архипелаг БЕЛАТУКАДРУЗ , АЛМАНАХ ,КРЊА историја ,Балкански шпијуни , БУЏЕТ,Кругови САЗВЕЖЂА З ,Бездана уметност , Ластавичји ибришим,Администрација НЕЧИСТЕ КРВИ , ОЧЕ НАШ... ,Бела и шарена Србија , Запис , Тзв. Академија ФЕНИКС,BALKAN ORIENT PRESS +,ПРЕЛЕГАТ.Савет за визије , УЗДУЖ И ПОПРЕКО,АФРОДИЗИЈАК , Фонд „ЗАВЕТИНА“... ,САЛАШ СЕВЕРАЦА.Знак препознавања,АЛАЈБЕГОВА С(А)ЛАМА , Посебна породична заветина , РЕНЕСАНСА, КОМПАС , , ВРЗИНО КОЛО ,ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА ,Себични музеј , МАЈМУНСКА ЗАВЕРА ,Музеј српских ренесансних духова,МОБАРОВ , , Ново Друштво "СУЗ",Библиотека ВЕЛИКИХ ПРЕТЕЧА , Библиотека ЗАВЕТИНЕ(1) , Библиотека ЗАВЕТИНЕ (2),Библиотека COGITO Библиотека ПРЕТЕК 1 ,Библиотека ПЕЛАЗГИОН Библиотека ЗАТИМ, ПРЕМА СВЕТЛОСТИ Библиотека: Из заоставштине,КОГИТОКЛУБ ,Библиотека Дефтердарова капија,Библиотека АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА ,Архив у оснивању, 2 ТАЛОГ ,Библиотека СЕНКА ЧИПКЕ , (У огледалу) Библиотека "Мадоне Одјека",Библиотека ВЛАШКА ГОЗБА , ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА | "Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007. Контакт ,Северци , Мирослав Лукић - YouTube Канал ЗАВЕТИНЕ,Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

НАЧИН ПОСТОЈАЊА И ОПСТАНКА ( као "Српског књижевног гласника")

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.

Пуноважни биографски податак о припадности

Меша Селимовић. - У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише: "Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком."
ЛеЗ 0007958