ОБЈЕКТИВ

ОБЈЕКТИВ
Мисија, ко ју је спречавао, и спречава (још увек)? - Бранка Лазаревића – у малој, прашњавој, жутој собици у Скопљанској улици, са једном плеханом фуруном,две-три фотографије о зиду, са рафовима од необојених чамових дасака пуних распоређених свезака, са расклиматаним и мастилом покапаним писаћим столом, са три прозора који нису имали ни засторе, без застора на поду чије су даске шкрипале – у тој и таквој прашњавој собици до које се допирало,прво, кроз један узак ходник неравно циглама поплочан, кроз, друго, мало двориште са неколико бедних кућица са вратима увек отвореним из којих се осећали мемла и рубље које се пере, сагињући се испод рубља које је висило на конопцима, кроз једну рупу пуну комплета Гласника и канцеларију која је гледала на двориште – у тој и таквој жутој собици чији су прозори гледали на Скопљанску улицу у којој никад није било сунца него само тешких кола која су шкрипала и кочијаша који су се дерали и тукли коње – рађала се, уобличавала се, пропагирала се књижевно-уметничкаи научна мисао којој се, по опсегу,може да стави као упоређење, само наш романтизам. / Кад Гласник добије свог историчара идеја (нека само то не буде какав биограф!),интелигентног и даровитог,који ће умети да га стави у пројекцију,и да изврши поређење,и да му нађе право место у пресеку наше мисли – његов родоначелник и он имаће средишно место у пантеону наше мисли. Бранко Лазаревић тврди да је Српски књижевни гласник главно дело Богдана Поповића… / Понтифекс максимус је био Богдан Поповић. / Сви око њега били су хор који је одговарао на његова јектенија. Било је дисциплине и било је хијерархије. Читав цезаро-папизам. / Постојао је и читав кардиналски збор. Он је имао и свој кодекс и свој индекс. / И свој суд. Ко је ушао у Гласник,или дошао на Универзитет, прошао је кроз иглене уши; прошао је кроз пакао и чистилиште и сад је у рају… Постојао је известан церемонијал и читав протокол. / Пречани су бојажљиво приступали и, вештији и савитљивији, лакше улазили. / Противници су тај скуп интелектуалаца називали котеријом. Скерлић није избегавао да каже, да је то котерија, али је додавао да с њом није задовољан само онај који у њу није пуштен,и да је то котерија, али котерија даровитих интелектуалаца. / Мора се рећи и подвући да су се о томе скупу више бринули други којима је то више било потребно, неголи Богдан Поповић под чијим је именом фирма била пријављена публици… Српски књижевни гласник – издржавао се претплатом, без помоћи ондашње краљевине Србије и одређених министарстава. Радикали када су долазили на власт онда помагали су новчано други часопис тога времена Дело. Као и данас. / Министарства Србије или локална самоуправа финансијски потпомажу излажење већине књижевних часописа у Србији. Колико нам је познато једино„Едиција Заветине“ не добија никакву финансијску потпору за своје часописе: Заветине Плус ултра, Дрво живота, Уметност махагонија и Трећа Србија. Белатукадруз УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА,стр. 108-109...

Укупно приказа странице

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"
ОБАВЕЗНА ГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА. - Виртуелна библиотека СУРБИТА почиње са радом уочи Божића 2016. године. Првенствено је отворена, како за оне евентуалне читаоце који живе далеко од Србије, али и за оне српске читаоце који живе у забитим местима која немају народне библиотеке, или неће их у догледно време добити. Прве књиге које се могу читати у целини овде су Русаљ Беле Тукадруза (алиас М. Лукића, 1950 - ). и УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА. Ових дана, током одржавања београдског Сајма књига, у позајмној Виртуелној библиотеци Дигиталних издања коначно је постала доступна, може се позајмити или преузети књига Белатукадруза УМЕТНОСТ ДИАЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА, критичких есеја о највиталнијим проблемима савремене српске књижевностиТо је коначна верзија ове књиге, која је имала дуг пут до читаоца, што није никаво изненађење...

недеља, 6. март 2016.

Сећајући се Ружице Сокић

Болујем, али чиним све да памте Ружицу. / Милена МАРКОВИЋ | 05. март 2016. 18:34 | Мирослав Лукић, супруг преминуле позоришне и филмске диве Ружице Сокић, о сећању на своју љубав и пријатеља: Међу нама, нажалост, није било последњег разговора, али је остала Ружина последња порука

На Светски дан позоришта, 27. марта, у 12 часова, биће откривена спомен-плоча нашој великој уметници Ружици Сокић, на згради у Крунској улици број 50. Част нам је да својим присуством увеличате ову свечаност. 
Можда смо и поранили да јавимо о незабораву на велику даму нашег глумишта, утиснутом у садржај ове позивнице коју потписује Фондација Ружице Сокић. Ту намеру нисмо имали, јер нисмо ни знали, једноставно, инстинкт нас је навео да пре два дана замолимо Мирослава Микија Лукића, супруга позоришне и филмске диве, да нам одшкрине делић срца у коме чува успомене на Ружу, његову љубав, пријатеља и животног сапутника током готово три деценије заједничког живота, који је нагло и болно прекинут 19. децембра 2013, када се она преселила у вечну, небеску игру.
Топао је дом Мирослава Лукића и његове Ружице, мада се, на тренутак, чини да смо у музеју успомена на успавану диву вишедеценијске драмске уметности. Куд год да се окренемо, она је ту. Њене фотографије, награде, посвете. Њени записи, књиге које је волела, представе у којима је бриљирала. И не зна се да ли су оне прославиле њу, или је она њих узвисила.
- Ево, то је та спомен-плоча - показује нам Мирослав Мики Лукић, док уз себе привија белег, као какав лек. - Захвалан сам људима из Фондације, Ружиним и мојим пријатељима, без којих не бих могао сам да остварим све своје планове који и на овај начин продужавају њено трајање. Ако ме питате шта би Ружица казала, верујем да бисмо се и у овоме, као у свему другоме до сада, сагласили: да је памте они који долазе.
Светски дан позоришта у који ће спомен утиснути и велика Ружица Сокић - јесте вест, али она није лајтмотив наше приче...
Ово је прича о љубави двоје, судбински одабраних да живе једно за друго. О поштовању, различитости. Значају сећања на вољене. И, доследности: како се истрајава у болу последње поруке оних који одлазе, а, ми, несвесни да део нас умире с њима, чинимо све да им продужимо живот којим су нас надвисили.
- Ружин одлазак за мене је велики бол, али је блажи уколико учиним нешто да је памте - каже нам Мирослав Лукић.
Од одласка Ружице Сокић, њен супруг уз помоћ Ружиних и својих пријатеља основао је Фондацију која подстиче младе ствараоце у области драмске уметности, награђује их и мотивише да помере границе. Прва награда Фондације додељена је Нади Шаргин. У међувремену представљена је и књига "Моја глума", коју је објавила "Лагуна" као својеврсну збирку и слојевиту причу о позоришној и филмској игри Ружице Сокић. Отворен је и Ружичин легат у новој Кинотеци, веб-сајт... Али, ту није стављена тачка на сећање на једну звездану, за многе готово недостижну глумачку каријеру. Неодужени дуг Ружици Сокић ускоро ће бити делимично надомештен новом књигом о комедији маса.
Али, о том - потом... Мирослава Лукића, уз искрено извињење што је очигледно да га свако питање о Ружици изнова уздрма, враћамо на успомене.
- Питају ме, шта је, Мики, љубав - слушамо Мирослава Лукића, у не тако давно заједничкој топлини овог дома у Крунској 50. - Љубав је, кажем им, моја Ружица. Људи, ја сам Ружицу волео. Пазите, јесмо се волели, играли се, понекад посвађали, па се помирили. Али, волели смо се. Љубав је и кад те различитости спајају. Ја сам економиста, а она глумица. Суштина је у томе да смо обоје били и живели, са свим својим манама и врлинама, као нормалан свет, можда са нешто више емоција. Да, са много више емоција. То је, ваљда, та тајна веза која нас је спајала свих ових деценија. Она је више од свега волела ту своју глумачку игру и ја сам је заволео, јер ко није могао да заволи таквог човека који је свим својим бићем био посвећен свом позиву. Била је посебна, као што је била посебна и љубав према њеној глумачкој игри. Игра је била њен живот. Спојило нас је, нажалост, и то што нисмо имали деце.
РАДИЛА СРЦЕМГоворила је Ружица Сокић... "Цео мој живот је могао да се назове праштање и чекање... Ја сам једна потпуно обична особа... Медиокритети имају одличан таленат да препознају квалитетно и да га удруженим снагама ћушну под тепих... Најбоље може да буде проглашено за најгоре и обратно... Е, тако ја не могу другачије, до срцем. Ја живим и радим срцем, вероватно сам га зато и оштетила... Тренутак емоције је божији, ту се види велики глумац."
Док разговарамо пратимо Мирослава Микија Лукића кроз заједнички дом, његов и Ружичин, нема тренутка ни корака у коме нема Ружице. Учини се, на моменат, као да је некуд тек отишла, и само што се не врати.
- Стално ми, однекуд, извиру њени рукописи - каже нам Мирослав. - Нисам ни знао да је толико писала. Да је толико дубоко промишљала, јер смо се ми све време, на неки начин, играли. Путовали, дружили се... Велики ми је недостатак моја Ружа. Велики. Чак не толико, колико ми недостаје што не живи да игра, да ужива у игри, јер је њен живот била игра.
Мирослав Лукић враћа сећање на дан од кога је почео њихов растанак.
- Одвео сам је у болницу на преглед. Мислио сам да ћу истог дана да је вратим. Истог дана. А, не... Лекари кажу: она мора да остане... И, тако... Питате ме је ли било последњег разговора... Не, нажалост, није било нашег последњег разговора. Била је само њена последња порука: немојте ме заборавити.
ДОБРОТА, ВРХОВНО НАЧЕЛО
РУЖИЦУ Сокић редакција "Вечерњих новости" памти као сталног госта на свечаности у Скупштини града, када се у акцији "Најплеменитији подвиг године" славио живот у част људи чија је доброта била путоказ како да будемо бољи. Прилазила је, редом, сваком добитнику плакете и љубила га. Говорила: доброта је врховно људско начело.
Болујем, али чиним све да памте Ружицу

уторак, 1. март 2016.

"Типографско писмо Вук"

Од гушчијег пера до рачунара. / Реконструкција рукописа Вука Караџића у графичком колективу. Фонт Ведрана Ераковића и Марије Рњак опонаша Вукова слова

ВУК Караџић био је прилично брзописан, није много водио рачуна о форми својих слова, као да је журио да запише све оно што нам је оставио као велико културно наслеђе, каже графичарка Марија Рњак, која је уз Ведрана Ераковића, свог некадашњег професора Факултету примењених уметности, аутор пројекта "Типографско писмо Вук".
Њихова реконструкција рукописа Вука Стефановића Караџића, као и репродукована оригинална документа, белешке и писма, изложени су од синоћ у београдском Графичком колективу. На основу тих оригиналних докумената који се чувају у архиву САНУ, служећи се најсавременијим технологијама, двоје графичких уметника, направило је фонт који опонаша слова каква је Вук исписивао гушчијим пером и мастилом.
- Идеју за пројекат, који је трајао три године, добили смо током једне радионице, која се одржавала баш у Тршићу - објашњава Марија Рњак. - Био је велики изазов осмислити компјутерски програм који би опонашао Вуков рукопис. Зато смо из његових оригиналних списа за свако слово издвајали по три најчешће варијанте које је употребљавао. У ликовном смислу, посебно нам је у његовом рукопису било занимљиво како је завршавао слова. Нека слова потпуно је другачије писао, него што их ми данас пишемо, што је, рецимо, случај са ћирилићним словом ж.
Фонт, који су осмислили Ераковић и Рњак, поштује све одлике Вуковог личног рукописа, а сви који га буду користили, моћи ће на свом рачунару да на једноставан начин добију и неколико различитих Вукових потписа на ћирилици, латиници и немачком језику.
Осим ћириличних слова, фонт садржи сва слова и знакове који се користе и у другим светским језицима, чиме се отвара могућност за коришћење фонта и ван граница наше земље и ширег промовисања нашег наслеђа. Намера аутора је да овим пројектом подсете на значај Вуковог дела, као и да допринесу додатном интересовању за чување и унапређење српског културног наслеђа, језика и писма.
НАГРАЂИВАНИ
ДОЦЕНТ на Факултету примењених уметности, на предмету Писмо, Ведран Ераковић, добитник је више међународних признања управо на пољу типографског писма, калиграфије и графичког дизајна. Његова некадашња студенткиња Марија Рњак, на ФПУ је пре две године магистрирала на одсеку Примењена графика и књига, а добитник је награде овог факулета из фонда Михајло С. Петров.


Од гушчијег пера до рачунара

Популарни постови

Сфера Корена

Претраживање Сазвежђа

Црни,црвени и бели , Свилен конац , Међу нама,ЦртаАМБЛЕМ, ДИЦА СЗ , Другачија Србија ,Уметност дијагнозе ,Делта Заветина , Лоза рашљара , Четвртак ,Стооке новине , ЈАВНОСТ , ИЗВОДИ ,БАЛКАН ,ЦВИКЕР , Вечити календар,Турбан , Заставица ,Оличење немогућег , Цариградским друмом ,Брест ,,Дибидус , ШОДЕР ,Паукова мрежа ,УЕРКА 1 ,Ђавоља капија ,ВРТИБОГ ,МАГАЗА Заветина ,МАСКЕ, Између митарења чудовишта и уметности будућности , Cogito , Универзална библиотека,Балкански синдром , ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСАПисци са добром адресом , Дукат, Наши поседи,Врата Звижда , Архипелаг БЕЛАТУКАДРУЗ , АЛМАНАХ ,КРЊА историја ,Балкански шпијуни , БУЏЕТ,Кругови САЗВЕЖЂА З ,Бездана уметност , Ластавичји ибришим,Администрација НЕЧИСТЕ КРВИ , ОЧЕ НАШ... ,Бела и шарена Србија , Запис , Тзв. Академија ФЕНИКС,BALKAN ORIENT PRESS +,ПРЕЛЕГАТ.Савет за визије , УЗДУЖ И ПОПРЕКО,АФРОДИЗИЈАК , Фонд „ЗАВЕТИНА“... ,САЛАШ СЕВЕРАЦА.Знак препознавања,АЛАЈБЕГОВА С(А)ЛАМА , Посебна породична заветина , РЕНЕСАНСА, КОМПАС , , ВРЗИНО КОЛО ,ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА ,Себични музеј , МАЈМУНСКА ЗАВЕРА ,Музеј српских ренесансних духова,МОБАРОВ , , Ново Друштво "СУЗ",Библиотека ВЕЛИКИХ ПРЕТЕЧА , Библиотека ЗАВЕТИНЕ(1) , Библиотека ЗАВЕТИНЕ (2),Библиотека COGITO Библиотека ПРЕТЕК 1 ,Библиотека ПЕЛАЗГИОН Библиотека ЗАТИМ, ПРЕМА СВЕТЛОСТИ Библиотека: Из заоставштине,КОГИТОКЛУБ ,Библиотека Дефтердарова капија,Библиотека АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА ,Архив у оснивању, 2 ТАЛОГ ,Библиотека СЕНКА ЧИПКЕ , (У огледалу) Библиотека "Мадоне Одјека",Библиотека ВЛАШКА ГОЗБА , ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА | "Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007. Контакт ,Северци , Мирослав Лукић - YouTube Канал ЗАВЕТИНЕ,Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

НАЧИН ПОСТОЈАЊА И ОПСТАНКА ( као "Српског књижевног гласника")

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.

Пуноважни биографски податак о припадности

Меша Селимовић. - У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише: "Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком."
ЛеЗ 0007958