Музеј српских ренесансних духова - Миланковићев музеј?

Миланковићева заоставштина стиже у Београд

Кућа у београдској Професорској колонији у којој је живео МиланковићФото В. Данилов

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Зов таковског грма
• 
  На робији Миланковић науци дао најбоље

• Србија заборавља генија
• Београд: Дебата о споменику Миланковићу
• Обнова родне куће Милутина Миланковића

ВЕЛИКАН српске и светске науке Милутин Миланковић могао би коначно да у Србији добије музеј. Иако је своју документацију завештао САНУ, а иза њега остао богат архивски материјал, много важних сведочанстава о Миланковићевом раду расуто је по Европи. Наша жеља је да што више те грађе прикупимо и откупимо и да је сместимо под исти кров. Верујемо да би најбоље место за то била кућа у београдској Професорској колонију у којој је Миланковић живео до смрти 1958. године.

Иницијативу да се чувени српски научник "врати" у свој београдски дом, "Новостима" је открио мр Славко Максимовић, председник Удружења "Милутин Миланковић" у Београду. Жеља Удружења је, каже, да се откупом куће која је сада у приватном власништву обезбеде просторни и инфраструктурни услови за оснивање међународног научно-истраживачког и образовног центра "Милутин Миланковић" с научним парком у дворишту куће.

- Наше удружење је израдило и елаборат о оснивању овог центра који садржи потпуну документацију и процену вредности за откуп и адаптацију куће Милутина Миланковића - каже Максимовић.

- Са овим елаборатом и потпуном документацијом за доделу средстава конкурисали смо код Министарства просвете, на јавном позиву за прикупљање предлога пројеката за ревитализацију и развој истраживања и образовања у јавном сектору. Испунили смо све услове конкурса и сада чекамо резултате.

                                                                                             Славко Максимовић

Београдска кућа Милутина Миланковића, објашњава наш саговорник, налази се у Професорској колонији у Улици Љубомира Стојановића број 9.

- Регистрована је као објекат од посебног значаја и под заштитом је Завода за заштиту споменика културе Београда - прича Максимовић. 

- Кућа, међутим, сада има два власника, и нама је врло важно да се о свему договоримо с њима. Године 1927, Милутин Миланковић је ову кућу сам изградио, пошто је изменио типски пројекат по којем су грађене друге куће у Професорској колонији.

У њој је, подсећа, живео и створио научна дела којима је задужио светску астрономију, климатологију, геофизику и математику и, истовремено, афирмисао српску науку. А својом астрономском теоријом о климатским променама, којом је објаснио тајну ледених доба, трајно је задужио светску цивилизацију.

- Верујемо да Милутин Миланковић у Србији и Београду заслужује много више него што данас има - наставља Максимовић. 

- "Трагови" његовог живота, научног опуса и богатог грађевинског рада налазе се у архивама, музејима и библиотекама у Даљу, Осијеку, Бечу, Београду, Будимпешти,Фрајбургу, Халеу, Лајпцигу, Минхену...

Све то, верујемо, треба чувати на једном месту, под истим кровом. Данас, када његово дело све више добија на вредности и актуелности, и будући да постоји потреба за његовим комплекснијим проучавањем, оснивање међународног научно-истраживачког и образовног центра и научног парка баш у његовој београдској кући промовисало би и Србију и српску науку широм света. Зато се надамо да ће нас у овој намери и држава подржати.

Општина Палилула, којој припада Професорска колонија, како каже наш саговорник, већ је изашла у сусрет иницијативи Удружења када је претпрошле године утврдила све чињенице и обезбедила неопходну документацију о кући Милутина Миланковића.

ИМЕ "ПОЗАЈМИО" НЕБЕСКИМ ТЕЛИМА

КОЛИКО је научни рад нашег великана признат међу светским астрономима и климатолозима, најбоље сведочи то што његово име носи неколико места и тела у свемиру.

У ЧАСТ његовим астрономским достигнућима, 1965. године научници Совјетске академије су један кратер на Месецу назвали "Миланковић".

ПО њему је, 1973. године, назван и кратер на Марсу, док је шест година касније и астероид "1605" такође добио име "Миланковић".

Миланковићева заоставштина стиже у Београд

"Божанствени светови" Салвадора Далија

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  И децу продавали за харем
• 
  Отворена изложба "Руска авангарда у Београду"

• Илија Димић је поново међу нама
• Мрњау фест - најлепше маце Европе у Београду
• Музеј историје Југославије: Гозба из тањира Маљевича

ИНКОГНИТО, без икакве претходне рекламе и медијске промоције, готово у духу изненађења непредвидивог шпанског надреалисте, уочи новогодишњих празника у београдску Кућу легата уселила се изложба графика "Божанствени светови" Салвадора Далија. На више од 240 графичких листова су дела из његових најобимнијих циклуса "Божанствене комедије" и "Библије Сакре", али и "Далијеви коњи", "Омаж Леонарду да Винчију", таписерије, склуптуре, медаље, бронзани рељефи...

Да није реч о репризи поставке пре пет година виђене у Музеју историје Југославије уверава нас Леон Погелсек, представник организатора изложбе, словеначких приватних галерија "Кос" и "Дева Пури", кога смо затекли у Кући легата.

- Неки од експоната овде се први пут приказују на нашим балканским просторима, попут коња, омажа Леонарду, скулптура "Надреалистички анђео" или "Минотаур", графике највећих димензија коју је Дали урадио, штампане у само 60 примерака, а на којој је представљен "летећи" Јован Крститељ разапет на крсту - објашњава Погелсек за "Новости". - Раритет је и тепих са мотивом Дон Кихота и Санча Пансе.

Галерија "Кос" (као прву приватну галерију у Краљевини Југославији у Љубљани је 1936. основао Антон Кос), већ осам година прикупља дела генијалног шпанског уметника. Набављају их углавном преко аукција, каже саговорник и додаје:

- На аукцијама су ова дела далеко доступнија. Да смо их куповали од фондација, све ово што смо донели у Београд вредело би милион евра, а овако изложба је осигурана на 400.000. Већину експоната купили смо на француском тржишту, на коме има доста Далијевих дела. Често смо имали среће да до неких ствари, стицајем околности, дођемо повољно.

АВИОН ЗА ДА ВИНЧИЈАУ циклусу који је посветио Да Винчију, у једној од четири просторије Куће легата, могу се видети радови које је Дали посветио својим виђењима технолошких чуда 20. века: авиону, аутомобилу, телеграфу, шиваћој машини, ракети... Ту је и серија од девет "Пантагруелових смешних снова", а ко жели може да направи "селфи" уз чувена уста са Далијевим потписом (ако га објави на "Фејсбуку", добија и бесплатни постер изложбе). Иако ова изложба није продајног карактера, Погелсек нам каже да су им се већ за три дела јавили заинтересовани купци.

Уз илустрације за Библију, чији је наручилац био Далијев пријатељ и покровитељ Ђузепе Албарето, који је себи поставио задатак да ће уметника вратити Богу и у окриље Римокатоличке цркве и то проучавањем светих књига, изложено је и десет сребрњака са десет Божјих заповести.

Графике "Божанствене комедије", изведене у специјалној техници дрвореза - ксилографији, прати и 58 листова, узетих са исто толико плоча, са којих се свака употребљена боја посебно отискивала да би се добило само једно дело. Као основу за овај графички циклус послужио је 101 Далијев акварел, настао када га је италијанска влада, на седамстоту годишњицу Дантеовог рођења, ангажовала да у посебном издању илуструје "Пакао", "Читилиште" и "Рај". Под његовим надзором, потом су, два високо квалификована гравира, од 1959. до 1963. урадила 3.500 плоча за сто отисака (у просеку 35 боја за једну графику).

Далијева чуда  

У близини Аљаске пронађене су олупине два брода намењена за лов на китове који датирају из 19. века

У близини Аљаске пронађене су олупине два брода намењена за лов на китове који датирају из 19. века

Thinkstock

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Аљаска: Деда Мраз који носи доларе

• Јапан: Железничка станица за само једну путницу
• Индија: Полиција натерала лопова да поједе 40 банана

Услед глобалног загревања истраживачи америчке Националне океанске и атмосферске администрације (НОАА) у близини Аљаске пронашли су олупине два брода намењена за лов на китове који датирају из 19. века.

Олупине су пронађене у близини градића Вејнрајт на северозападној обали Аљаске.

Два брода су део флоте од 33 брода за лов на китове који су потонули давне 1871. године. У то време, према подацима, на бродовима се налазило 1.200 ухваћених китова док се велики број људи успео спасити.

Тим археолога пронашао је две олупине, а испод хладне воде и леда ископана су и сидра, ланци и опрема за ловљење китова.

Аутор: 021

Испод леда на Аљасци пронађене олупине два брода

Српска дијаспора у Финској

У Хелсинкију, међу нашим људима који су срећу потражили у близини поларног круга: Одласком у Финску циљ им није био богаћење, већ миран живот. На северу их живи и ради тек неколико хиљада

Велика лука усред Хелсинкија

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Фински премијер летео у тоалету авиона
• 
  Финска: Складиште нуклеарног отпада за 100.000 година

• Сваком Финцу 800 евра
• Фински премиjер даjе своjу кућу за смештаj азиланата и поручује: Не будите равнодушни
• Соини: Финска наставља да подржава евроинтеграције Србије

СВАКОГ првог петка у месецу у ресторану “Капели” у центру Хелсинкија окупља се српска дијаспора у Финској. Неки месец дође десет, други пут двадесетак људи. Стају у линију самопослуживања у “Капелију” и свако своје узима и плаћа... Баш фински. Онда се седи неколико сати, прича, размењују се вести из домовине и тако до следећег месеца.

Српско-финско друштво постоји од 2001. године. Наших људи нема много, тек неколико хиљада. За разлику од већине наших исељеника у западној Европи, Срби овде нису “гастарбајтери”. Углавном су постали Финци.

Трагајући за одговором шта траже Срби у једној од најређе насељених земаља света, која “плива” на 40.000 језера, коју “купа” Балтик и чије се две трећине налазе под шумама, дошли смо до нетипичних разлога за исељеништво.

Овде нико није дошао да би постао богат, јер је то готово немогуће. Најмања плата износи 1.200 евра и све док примате до 1.500 евра, плаћате порез од 10 одсто. Како се зарада пење, расте и стопа издвајања за заједницу, тако да моћни директори, рецимо у “Нокији”, који месечно укњиже 100.000 евра, порез плаћају 60 одсто.

Стопа незапослености је девет одсто, а свако ко нема посао у 2015. је располагао са по 600 евра месечно, а од ове ће добијати по 800. У ствари, тешко да ће и видети евро, јер у Финској, причају наши људи, новчанице од 500 евра дуго нису осмотрили уживо. Кеш се избацује из употребе, а све се плаћа мање-више преко андроид телефона, апликација... Како веле “земљаци”, до пре неког времена у Хелсинкију је радило неколико банака где сте могли да видите папирни новац да га подигнете или уплатите. Број тих банака је са двадесетак пао на десетак, а радно време експозитура износи свега неколико сати дневно. Људи сами одустају од кеша будући да им “телефонско плаћање” доноси и значајан проценат уштеде.

Споменик маршалу Манерхајму

Колико је то добро за грађане, а колико светски Велики Брат има у оваквој економији свој интерес, друго је питање.

- Доста је другачије него у Србији - причао нам је у “Капелију” Стефан Мишић, економиста који ради у свету финских финансија. - У овој земљи се тешко постаје богат у једној генерацији и можете рећи да сте имућан ако рецимо продате породичну фирму и за то добијете, на пример, три милиона евра. Онда човек повери новац фондовима који даље улажу уместо њега. Максимална зарада ту је од пет до десет одсто годишње и на то се плаћа огроман порез.

Због разумног газдовања својим богатством, Финска има најуређеније путеве у Европи. У Хелсинкију су и најстарије зграде добиле кредите да унапреде енергетску ефикасност.

Тајна финског успеха је у рационалности, сложни су наши земљаци, макар по пореклу. Финска држава је, рецимо, до ове године плаћала мастер студије високошколцима из целог света. Од ове године због штедње то се односи само на ђаке из ЕУ. Потом бирају најбоље да остану. Овако квалитетно образовање допринело је томе да у “руралној” Финској настане “Нокија”. Критична маса “интернационалне памети” у овој земљи довела је недавно и “Гугл”, који је све своје сервере са ускладиштеним подацима преместио у близину поларног круга унутар финских граница.

На универзитету у Хелсинкију као наш лектор ради Душица Божовић. Девојка из Горњег Милановца је у Финској задужена за образовање наше деце коју учи матерњи језик, а наравно и Финце учи славистику.

- Овде живе наши лекари, зубари, архитекте, који су у Финску дошли углавном деведесетих - прича Душица. - Имам око 25-30 ђака у Хелсинкију, а један број њих учим преко “Скајпа” на даљину. Има и Финаца који на курсевима уче наш језик. На пример, због Марије Шерифовић и њене “Молитве” имала сам десетине ђака који су хтели да науче језик на коме је спевана тако лепа песма. Неки су опет су слушали Здравка Чолића, неки се диве Нолету, па уче речи које он изговара.

Ипак, прича Душица, најсимпатичнији ђаци јој се налазе у далекој Лапонији. Зову се Елис и Кими Нитивоупио и живе у најсевернијој општини у Финској, у Поларном кругу. Они су редовни у “скамијама” два пута седмично по два сата преко “Скајпа”.

Све генерације Финаца опуштају се на леду

СВЕТЛОСТ И ВАТРА ОМИЉЕНА ИМЕНА

Финци гаје скоро паганску љубав према природи. Лична имена која би у преводу на наш језик гласила Светлост, Ватра, Дивљина, Талас тамо су сасвим нормална. С друге стране, цене и војнике из своје прошлости и радо деци дају ратничка имена. Тако, на пример, у преводу на српски име и презиме, по злу добро познатог, Мартија Ахтисарија гласило би Ратоборни Бог Морског Острва.

ВОЈСКА ОБАВЕЗНА

Стефан Мишић рођен је у Финској и ту је служио и војску. Тренутно, његов син је у војсци. У армију се овде обавезно иде после средње школе.

- Тек у њиховој армији сам разумео какви су Финци - вредни, одани, изузетно су колективног духа и обожавају своју домовину - прича Стефан. Никад нисам чуо да овде неко помиње укидање војске или професионализацију као решење због “јефтиноће”. Од 5,3 милиона Финаца њих 800.000 је под оружјем - каже нам Мишић.

Српски се збори све до Лапоније | Репортаже | Novosti.rs

Зашто је пропао Теслин изум бежичног аутомобила?

Сва  возила на свету би могла да се покрећу хиљадама година само од проводника електромагнетних таласа. Више од 80 година је познато да се космички зраци (електромагнетно зрачење) могу искористити за напајање читавог света. Довољна је једна антена као електромагнетни проводник који претвара радио таласе у струју.

Тако је Никола Тесла 1931. године уз подршку Pierce-Arrow Co. и General

Electric-a заменио бензински мотор са наизменичним електричним мотором од 80 коњских снага који нема спољни извор струје. Тесла је тада купио 12 вакуумских цеви, неколико жица и различите отпорнике и спојио их у коло дуго 60 цм, широко 30 цм и високо 15 цм, заједно са две шипке од по 7,5 цм које су вириле из кола. Он је сео у аутомобил, гурнуо шипке у коло и рекао: „Имамо струју“. Тесла је недељу дана возио аутомобил без бензина и то брзином до 135 км/х. Пошто наизменични мотор може да ради само на наизменичну струју, обичан акумулатор аутомобила не може да се користи као извор струје јер даје само једносмерну струју. Шта је онда покретало Теслин наизменични мотор? Покретало га је електромагнетно зрачење које је Тесла назвао бесплатним извором енергије који је присутан свуда у неограниченим количинама.

Тесла је користио антену да ухвати ту бесплатну енергију и могао је да вози аутомобил сатима без допуњавања, не бринући се да ли ће остати без горива.

Он је такође навео да би на овај начин могли да се покрећу и авиони и бродови. Теслин експеримент је 1931. године доказао да нам бензин уопште није потребан, а ми 80 година касније и даље користимо бензин и нафту и загађујемо околину. Наравно, потпуно је очигледно зашто ова возила никада нису заживела. Чињеница је да ни нафтне компаније ни електричне компаније нису могле да зараде од ових аутомобила. Чак ни власти нису могле да зараде од тога. С друге стране, на бензин се и дан-данас плаћају акцизе.

Webtribune.rs

EVO ZAŠTO JE PROPAO OVAJ GENIJALNI IZUM: Tesla je tridesetih godina prošlog veka napravio bežični automobil

У манастиру, Мала Ремета, за који се као оснивач спомиње краљ Стефан Драгутин Немањић, који је наводно овај храм поклонио манастиру Рачи крај Дрине, данас живе само три монахиње - игуманија Рафаела (80), Ефросинија и Јована.

Мала Ремета Повратак бадњака у светињу

После деценију асфалтни пут изграђен и до Мале Ремете

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Руси купци првих кућа
• 
  Оживео манастир Старо Хопово

• Фрушкогорској светињи нови темељи
• Фрушка гора: Светиња поново окупила народ
• Црква тражи своју земљу

ПОСЛЕ више од пола века, у манастиру Мала Ремета, од овог Божића, служиће се свечана литургија и на Бадњи дан палити бадњак у манастирском дворишту. Такође, ни ходочасници неће више заобилазити ову светињу јер је, после деценију, асфалт повезао фрушкогорске манастире са западне стране Срема.

У манастиру, за који се као оснивач спомиње краљ Стефан Драгутин Немањић, који је наводно овај храм поклонио манастиру Рачи крај Дрине, данас живе само три монахиње - игуманија Рафаела (80), Ефросинија и Јована.

- Дуго година сам живела сама, а сада нас је три, сестринство је почело да нам се шири - похвалила нам се одмах игуманија. - Крајем новембра, захваљујући једном приватнику, спојили су нас асфалтом, преко Широких ледина, са манастирима, које масовно посећују туристи. Надам се да ће и нас од сада чешће походити гости - очекује игуманија Рафаела, док чисти орасе за чесницу, спремајући се за најрадоснији хришћански празник Божић.

Није ово једина вест која је у последње време обрадовала фрушкогорски манастир. Монахиње су дуго година одлазиле у суседни Јазак, где су ишле на богослужење у истоимени манастир. Од ове године, и у манастиру Мала Ремета, на Бадњи дан палиће се бадњак, а на велики хришћански празник, служити свечана литургија у манастирској цркви.

- Добили смо свештеника, који сваке недеље и на велике црквене празнике служи литургију. Тако да смо од ове године и ми у прилици да прославимо Христово рођење у нашем манастиру - прича игуманија, у нади да ће и мештани Мале Ремете почети све више да посећују овај манастир, али и да у њему обављају венчања,

Marieles Dinner - Funny Dog eats elegant at table - Le dîner de Mariele ...

Објављено је 09.08.2013.

Препоручује свим пријатељима широм Србије, Француске и планете  - Кониковић

      

Госпођа "Златокоса" - КЛЕР СИРС, ДИРЕКТОРКА БРИТАНСКОГ САВЕТА У СРБИЈИ

Шансе да ће Британски савет током 2016. довести у Србију дела једног добитника Тарнерове награде су, рекла бих, врло врло велике

Аутор: Марија Ђорђевићуторак, 05.01.2016. у 09:05

(Фото: М. Медић)

Клер Сирс долази из сфере маркетинга и комуникација у области уметности и образовања. Радила је за различите британске фестивале (између осталих за The Hay Festival), књижевне награде (Британска књижевна награда, Награда Оринџ), а претходних десет година ради за Британски савет.

На дужности директорке Британског савета у Србији сте од септембра 2015. године. Шта су за вас након ових неколико месеци најјачи утисци када је реч о животу и раду у нашем граду, земљи...

Свиђа ми се живот и рад у Београду. Неко време сам живела у Тирани која ми се чинила премалом, након тога у Истанбулу који је за мене био сувише велики град. Београд је таман по мом укусу, баш како треба – могла бих да кажем да се по том питању осећам као Златокоса. Остатак Србије тек треба да истражим.

Претходни мандат провели сте у Албанији. Које сличности а које разлике уочавате у функционисању система културе у Србији и Албанији?

Искрено, нема превише сличности. У Албанији је приметан италијански утицај који се види у архитектури, храни и њиховој култури испијања кафе. Имате осећај као да сте у неком граду на Медитерану. Београд ме, са друге стране, много више подсећа на престонице северне Европе и у њему видим делове Париза, Беча, источног Берлина. Када је реч о језицима који се у ове две земље говоре, мислим да су потпуно различити. Као неко ко је учио оба, могу да потврдим да су и један и други веома тешки за учење. Упркос свим разликама које постоје, приметила сам да оба језика деле неке речи, поготово када је реч о свакодневним предметима које сви имамо код куће. Претпостављам да је то последица 500 година отоманске владавине.

Британски савет припрема други фестивал британског филма под називом „Филм и Чипс” у Београду и Новом Саду. Фестивал нуди селекцију филмова млађих аутора. Да ли ће акценат културних програма Британског савета у Београду бити управо на афирмацији аутора млађе генерације у свим сегментима културе?

Заправо, наш главни фокус је на изградњи капацитета институција и пружању помоћи професионалцима и другим појединцима да стекну вештине које су им потребне за успех у ономе чиме се баве. То подразумева рад са галеријама и музејима на развоју публике и маркетингу, као и рад у области креативних индустрија.

Веома смо заинтересовани за област дигиталних уметности и тренутно развијамо веома узбудљив дигитални музички пројекат који ће се фокусирати на музику Балкана, као и дигитални филмски фестивал који ће се одржати у марту.

Наш фестивал „Филм и Чипс”, који организујемо од 21. до 24. јануара у Београду и Новом Саду, фокусира се на нове технологије и нове таленте и посматра будућност филма кроз талентоване младе ауторе, али и нове начине причања филмских прича уз помоћ технологије.

Тренутно је у Турској актуелна изложба „Таштина малих разлика” добитника Тарнерове награде Грејсона Перија. Представили сте је нашој публици кроз виртуелно вођење на сајту www.graysonperrytr.com У београдском Музеју савремене уметности 2007. била је организована изложба савремене британске уметности „Брејкинг степ”. Какве су шансе да Београд у некој ближој будућности види изложбу неког од добитника „Тарнерове” награде?

Шансе да ће Британски савет током 2016. довести у Србију дела једног добитника Тарнерове награде су, рекла бих, врло врло велике. Ускоро ћемо моћи да са вама поделимо више информација на ову тему. У међувремену, погледајте више од 9.000 уметничких дела која су део нашег „Музеја без зидова”, а налазе се на сајту visualarts.britishcouncil.org/collection Тренутно је у Лондону постављена наша изложба „Хенри Мур се враћа кући”, која заправо говори о турнеји изложбе „Хенри Мур – графичар” коју је прошле године публика у Србији имала прилике да посети.

Стручњак сте у области маркетинга. Који су ваши савети како да унапредимо маркетинг у култури Србије? Како треба да се понашају пи-ар службе које често имају агресиван наступ, а притом не нуде нам ништа „епохално”?

Не могу да говорим о контексту Србије, али моје искуство је показало да је у суштини свега изградња добрих односа. Поверење је кључно, а оно је као двосмерна улица. Добри менаџери за односе са јавношћу познају медијску сцену, знају шта занима новинаре и медијске куће и правовремено пружају квалитетан и поуздан садржај. Добри новинари се труде да упознају пи-ар менаџере који ће бити њихови кључни контакти и желе да остваре добре односе са њима.

На шта ће Британски савет током вашег мандата посебно ставити акценат? На образовање, курсеве енглеског језика, интензивније културне програме –изложбе, предавања, концерте…?

Бритaнски савет основан је 1934. године како би допринео бољем разумевању и изградњи пријатељских односа између грађана Велике Британије и других земаља света и на тај начин помогао земљама у којима је присутан. Овај циљ се до данас није мењао и он је, по мом мишљењу, много важнији од начина на који желимо да га остваримо.
         = извор Политика

Стих "нека буде што бити не може" који у "Горском вијенцу" изговара владика Данило важи и данас...

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Вербић вуче у прошлост
• 
  Задруге спас за ратаре

• Борислав Комад: Срећан пут, мистер Кирби
• Иван Радовановић: Зашто елита не чује Вучића
• Саво Штрбац: Фитиљ Божићног устава

АКО су данашњи Црногорци, а и сви Срби са њима, ишта наследили са овог каменитог његошевског тла, то је идеја једне херојске и чојствене културе, идеје свете државе која мора бити утемељена на слободи сваког човека и на отпору сваком поробљавању.

Ловћенски тајновидац оставио у стиховима јасне поруке. Стих "нека буде што бити не може" који у "Горском вијенцу" изговара владика Данило важи и данас, јер је наш народ суочен са тим да се неколико векова уназад мора борити за нешто што бити не може.

Над тим стихом читавог живота стајао је наш нобеловац Иво Андрић, који је у свом есеју "Његош као трагични јунак косовске мисли" записао да "нигде у поезији света, ни у судбини народа нисам нашао страшније лозинке". Без обзира на то колико било тумачења, интерпретација и "Горскога вијенца" и "Луче" и целокупног Његошевог дела, добро је увек да такве стихове у које су згуснула целокупна наша судбина уносимо непрестано у своју душу и да је преиспитујемо, и саме себе и значење тих стихова.

Драматику стиха "нека буде што бити не може" активно и доследно је живео и сам владика Петар Други Петровић Његош, као што је живео и његов стриц Петар Први, па и сви остали припадници владарске лозе Петровић. Познато је колико је Његошев живот протекао у силним борбама, бригама и мукама, али је свој посао обавио часно и поштено, јуначки и чојски, херојски и мудро. Своју земљу сачувао је од великих ратних искушења, али је ширио и утврђивао њено устројство, а сачувана је и вера у моћ песничке речи која не сме бити празнословље, него реч суштинска и егзистенцијално обавезујућа.

Борити се у ситуацији када то можда и не изгледа да има великих изгледа за успех, али са вером у Бога, све је могуће. Радити стрпљиво, постојано у култури тако да наш опстанак буде обезбеђен ако не у овом временеу баш до краја како треба, а онда у неком будућем. То је његошевски завет и аманет који мислим да сви добро осећамо и разумемо и важно би било да поступамо у складу са њим.

Иван Негришорац: Вратимо се Његошу | Култура | Novosti.rs