ВЕРА | Радивој Шајтинац

Радивој Шајтинац

ВЕРА

( Причест )

Нисмо је мерили
Доживљеним несрећама
Већ ретким сновима о срећи
Нисмо поредили
Жеље,могућности и циљеве
С правдом,упорношћу
И слабостима
Време нам је измакло
Не даривањем пожртвовања
Већ  одузимањем нежности
Срећа је одузимала од нас наду
Спојила срећно и безнадежно
Оно што се хтело
Није се смело
И то је,понекад било добро
А замишљено и случајно
Преплитало се,понекад, безраложно

И да сад спојиш све речи
Изговорене или прећутане
Признао би,мало је,мало
Али коме и зашто
Кад у молитву толико стане
Нераздвојне величине и мањине
Усклици,шапати и тишине
Све то доходи из личне из даљине
Оне што суди, сја и тишти у висини
Што умива лице погледом горе
Не дише се и не хода због дуговања
Већ због гласа,срца,чистоће и ходања
И чак кад је тренутак студен, нем и снежан
Питај и питај се,буди обојен и буди нежан

РАПСОДИЈА ПРОЛАЗНОСТИ | Благоје Свркота

Благоје Свркота

РАПСОДИЈА ПРОЛАЗНОСТИ

Све је као хладна изворска вода што тече,
Све је као људи, самохрана травка или љубав,
Као време, закривљени простор, космичка прашина.
Да ли је старија песма или песмина прича,
Кога ли то у небо води Хасанагиница.
Молитва је уздизање ума и срца.
Како је све пролазно.
Као опало јесење лишће.
Свака библиотека је лек мислећи и бајковит,
Као аспирин, пеницилин, дилакор.
Све од Александријске и њене страшне авантуре
До нацистичке ватре над књигама Београда.
Хтели да затру људско свезнање,
Да униште запис о исконском ткању српскога рода.

Како је све пролазно.
Као силника расцвали језици.

Мрак је сулудог изгледа и вретенастих сенки,
Као кад су се над Исландом разбијали вулкани.
Глад и смрт бездушно су харали стотину мрких лета.
Библијски знаци, преносе нови пророци.
На словима Нострадамуса, Дантеа и Достојевског.

Како је све пролазно.
Као помрчина у врху планина.

На Ајзенхутовој миленијумској слици у Сомбору
Може се лепо уживети како је код Сенте
Еуген Савојски до ногу стукао силног Мустафу II