УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 28. мај 2016.

Легенде о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа / Александар Лукић


(....)
Формирао се облик у мом духу : из њега лију
пљускови
разборитости, савршене опрезности и
неумољиве логике. Ако сам , заиста, најзад сам,
у ћутању које гуши, где свака ствар заслужује
објашњење и причу, као предмети у утроби
потопљеног "Титаника", нека се самоћа и ћутање
тишином и талогом огласе!
Успомене се не могу покоравати, као народи,
јер су као ретке биљке, рамонде,
настањене на Балканском полуострву.
Након потпуног исушивања
терена могу оживети ако порасте
влажност ваздуха и подлоге. Опстају
по неколико десетина година, тако су преживеле
ледено доба. Показују се
у источним деловима Србије, где их
сусрећем, у усамљености и ћутању
природе. Успомене се обнављају. О, рамонде,
пуне поштовања, за појединости, које не долазе
са страница књига, већ из Мита.
Математика, успомене и рамонде : ето троугла
у коме су уцртани - намере, брегови златасти,
и трен - када се нађох на железничкој станици,
где су се лица непознатих изједначила са прљавим
прозорима. Лавиринтом у који се нико
није усудио заћи. ( Једна сликарка, са балкона,
види пут, крај кога су беличастосиви
пластови, којим долази јахач
на белом коњу. Јури из правца далеких
брегова и ишчезлих легенди. Долази из бескрајне
самоће у још дубљу чежњу .) Улаз у лавиринт је
на почетку наслућеног и временом заборављеног
пута -
одакле навиру грдосије. Изгужваније од
ногавица, из бесне и сабласне анатомије
удружених спавача. Јаки и огуљени, да им се
не може завидети, умиру под режњевима месечине,
можда пањеви хиљадугодишњих храстова.
Држе моју главу у рукама, као побожне жене
белутке. Старци уредно трчкарају успаваном
земљом, по браздама сунчевим дубоко заораним
иза густог дрвећа, тапкајући
могилама, из којих се пуши морал.
Њихова су чиста срца леп стан за мисли.
Квасац легенди расте, и када се чини да су им
зуби тупи и трули, да су усахнули
псалми, и да су математика и геометрија
градова доживели потпуни тријумф....

Пођох тим путем (...)


Песник Ал. Лукић. Снимила почетком пролећа 2016. песникова ћерка Александра










Извор:
Александар ЛУКИЋ: Легенде о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа . - Сабране песме. Књига трећа. - Одломак, стр. 7. Књига је публикована у оквиру Сабраних радова, у Библиотеци Добитници књижевне награде Амблем тајног писма света

Коло I

Aлександар Лукић је први добитник највише књижевне награде
Едиције ЗАВЕТИНЕ - Амблем тајног писма света, за књигу
ЈАСПИС (2008) .

Награда је неновчана,симболична, не додељује се само за једну књигу, већ за читав опус, у коме постоји евидентан раст од прве објављене до најновије, тј. награђене књиге.И састоји
се, ево, у публиковању целокупног књижевног опуса..

Meeting tribal peoples, tour to Africa, ethiopia

понедељак, 09. мај 2016.

Комунистичке власти су је означиле као "елемент старог режима"....

Лубарда ми је отворио очи / Драгана МАТОВИЋ | 09. мај 2016. 17:15 | "Новости" завириле у непознате дневничке белешке сликарке и академика Љубице Цуце Сокић. Чувени уметник имао посебно место у њеном животу

ЗА мене је право сликарство један простор у коме сам преко целог дана, и када пођем негде ван њега, ја понесем, ипак, дах из њега, као из куће своје." Написала је ово у свом дневнику сликарка Љубица Цуца Цокић (1914--2007), а готово да нико сем ње није знао да дневник постоји. Цуцин унук др Миомир Гаталовић, дозволио је "Новостима" да, ексклузивно "завире" у њене дневничке белешке.
Др Гаталовић нам открива да је дневник пронашао у Цуциној заоставштини и да га је водила од 29. новембра 1940. до 17. новембра 1941. године.
- Били су то јако тешки дани за њу. Не само због рата, бомбардовања, окупације... Тек се вратила из Париза и требало јој је времена да се навикне на Београд. У Паризу је живела другачије, посећивала је галерије, музеје. У дневнику описује како жали за својим пријатељима - прича Гаталовић..
Ратни вихор однео је многе особе које је Сокићева волела, а после рата остала је без имовине. Грађански свет у коме је одрасла се срушио, а ослобођење јој је донело нове недаће и понижења: комунистичке власти су је означиле као "елемент старог режима". Вероватно због тога, готово да никад у интервјуима није говорила о том времену. Зато су њени дневнички записи значајни.
- Цуца је била непосредни сведок друштвених збивања и интелектуалне атмосфере у Београду уочи и по избијању Другог светског рата. Њени, додуше, малобројни записи о политичким и социјалним приликама представљају драгоцен извор за употпуњавање сазнања о историји Југославије - каже Гаталовић.
У првим дневничким записима, предратним, Сокићева изражава забринутост око тога да ли ће сликарска група "Десеторица" успети да приреди изложбу у фебруару 1941. године. Поред Цуце, у овој групи су били: Даница Антић, Боривој Грујић, Никола Граовац, Душан Влајић, Миливој Николајевић, Јурица Рибар, Стојан Трумић, Алекса Челебоновић и Богдан Шупут. Сви, сликари и ђаци Јована Бјелића.
"Већ неколико дана ништа не сликам. Више је то од неких других послова, него што ми се не ради. Дође неко, зову ме, и тако прође читава недеља", писала је сликарка. "Криво ми је. Иде изложба. Заиста не знам како ћемо стићи да је спремимо. Ђаво нас знао, ја рецимо немам него две слике, а шта је времена до фебруара. Бора (Грујић) чини ми се нема ниједну, и Алекса (Челебоновић) исто. Не волим да сликам и да мислим на изложбу. То ми толико смета да ми скоро не да да сликам."
Присећајући се париских дана, Цуца је једне вечери у дневнику написала:
"Цело вече сам гледала карту Париза, сада сам пола тамо а пола овде. Све сам улице прошла куда сам некада пролазила, куће у којима смо становали. Како то чудно делује на човека. Мораш с времена на време да се насмејеш када се сетиш неких момената, али све заједно скоро да је непријатно. Нека тиха носталгија се пробуди, па би плакао, хтео да си тамо."
У Цуцином животу посебно место имао је Петар Лубарда. Волела га је и као сликара и као пријатеља. Гаталовић открива да је готово до смрти на посебно место остављала све што је написано о њему. И у дневнику је често писала о њиховом дружењу. У једном запису написала је да јој је било непријатно што је Богдан Шупут написао текст против Лубарде.
"Сви су изгледи да ће се Група распасти... Сви осећамо да треба тежити ка јачем и здравијем сликарству, али да ли ћемо се сложити шта је исправо?", упитала се.
Касније је написала да у групи постоје "замишљеност и утученост", а да јој је и Никола Граовац рекао да Лубарда има неке диктаторске намере.
"Не могу у то да верујем", написала је. "Лубарда осећа нешто ново, мисли да је то на правом путу и жели да сви остали увиде то што он види. Слике његове делују снажно и искрено. Не могу да верујем да има какве непоштене намере. Не могу."
Нову 1941. Цуца је дочекала код сестре Данке. Белешку од 1. јануара завршила је мишљу: "Дај Боже. Нека нам буде срећна ова 1941".
- На дну стране, десет година касније је дописала: "Од тада почеше несреће" - каже Таталовић.
Изложба групе "Десеторица" је одложена, Цуца пише да се Граовац због тога наљутио, да је њу оптужио да је потпала под Лубардин утицај и да намерава да напусти групу. Сликарка се изнова и изнова враћала овој Граовчевој критици, говорила је да је доспела у "сликарски ћорсокак" и да су и друге колеге приметили да је под Лубардиним утицајем.
"Лубарда вероватно јесте утицао, знам то и сама, али полако очи ми је отворио, даље је лакше овако. Радити је најважније", написала је.
Готово до последњег дана Сокићева није веровала да ће бити рата.
"Цео свет само о томе прича", писала је. "Тврде чак да сада сасвим јасно предосећају катастрофу. Ја ништа. Сасвим сам мирна. Можда се варам, али ми се рат и катастрофа некако не предвиђају."
А 25. марта кратко је записала: "Данас је потписан пакт са Немачком". Месец дана касније поново је узела дневник и оловку:
"Тачно је месец дана од како нисам ништа записала. Хиљаду промена, догађаја и чуда десило се за кратко време. Двадесет седмог марта преврат. Одушевљена маса, заставе, улица је викала читав дан. Човек је могао да понесе незаборавне утиске одатле. После свега неколико дана затишја. Један по један од познаника и другова одлазио је на вежбу. Шестог ујутру, још смо сви били у кревету, изненада бомбардовање. Два дана ужаса, Пожар је беснео као луд. Ветар дува на све стране. Свет је бежао не знајући како ни где. За неколико дана Немци су ушли у Београд... Све се десило муњевитом брзином. Ни сада чини ми се, још нисам свесна свега што се десило. Све је као да сам сањала."
У то време вратила се четкици и сликарском платну.
"Сликарство и природа ми још причине срећне и миле тренутке."
Читала је Максима Горког. Осим рата, тих дана је била забринута због здравља свог оца - Манојла Сокића, директора и власника дневног листа „Правда. После очеве смрти била је скрхана болом. Писала је да много црта, али "слика у себи".
"Осећам само да сам пуна јада... Смрт је нешто велико, потпуно несхватљиво у човеку, а нешто што је без разлике за сваког човека везано."
Писала је и како јој недостаје Лубарда. А 5. септембра: "После подне сам предала молбу за Шуптово (Богдан) ослобађање из заробљеништва. Видећемо шта ће бити."
У последњем запису од 17. новембра сликарка се запитала:
"Како ли ће све бити - како ће се ствари завршити - ко то зна? Сви који из унутрашњости долазе причају о нередима. Несрећа једна, све преко народних леђа, ко зна да од нас не испадне каква друга Шпанија. Ко ово преживи..."
Цуца Сокић је још дуго после овог записа живела.

КРВАВО ВРЕМЕ
"ЦЕО свет је у покрету. Дешавају се ствари које се још никада у историји човечанства нису десиле. Сваки појединац осећа тежину у ваздуху у коме се све то збива. Крваво време, драматично, јако свом силином својом. Сваки атом је покренут и гура оног другог из његовог лежаја, свака врлина и сваки порок добијају најрељефнију слику. Оно што је изгледало вечно, данас се руши. Правда у коју је човек веровао, не постоји више у ситним појединачним случајевима. Све је само у масама, природни закон - немилосрдан. Несхватљиво је то за човека који на све то мисли осетљиво, који улази у душу сваком појединцу. Потресно до последње честице", написала је Цуца Сокић 6. октобра 1941.

ЈЕСЕН У БЕОГРАДУ
СВОЈЕ записе Цуца је улепшавала цртежима, а преписала је и песме "Симонида", "Јефимија" и "Зимска ноћ" Милана Ракића. Испод тога је написала:
"Најлепша је у Београду јесен. Можда зато њу и највише волим од свих доба. Богатство једно у боји. Чуда, долази човеку да се загњури у њих", записала је Сокићева.
Лубарда ми је отворио очи

петак, 06. мај 2016.

ШТА ДОНОСИ НОВИ ДВОБРОЈ (27/28) ЧАСОПИСА ЉУДИ ГОВОРЕ?

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа. У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна. Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.



Уместо увода
Мирослав Лукић
Кад је сељак сиромашан,читава је земља сиромашна!

Путујем Србијом уздуж и попреко, кад год ми се укаже прилика,
а најчешће Цариградским друмом. На том путу, путу рата, калила
се и прекалила моја отаџбина. Вековима је моју отаџбину одржа-
вало сељаштво, из чијих се извора Србија напајала, обнављала,
уздизала и сурвавала. Српско село вековима је било неисцрпни
резервоар обнове српских градова и српске државе. Данас село
преживљава агонију, можда једну од најопаснијих у српској исто-
рији? Социолози или политичари, или други онакви или нека-
кви фактори покушаваће да објасне, али у суштини они – како би
убијен у појам српски сељак одбрусио – тупе. Јер сви ти који данас
нешто тупе преко медија или часописа, у суштини долазе из кру-
гова оних који су се уздигли на овај или онај начин, из пропадања
српског сељаштва. И тачка.
Земља нам је, еј ћорави фактори, сиромашна зато што је сељак
сиромашан!
Боље је прочитати јад данашњег српског сељака, него стотину
књига.
Недавно сам чуо једну добру пословицу: “Кад се лопов дружи
са попом, онда ће или поп постати лопов, или ће лопов постати поп”.
Окрените се око себе, отворите четворе очи, путујте, фотогра-
фишите и записујте. Обилазите и гробља српска увећана, уверите
се да су на њима најнапреднији дубари и оструга.
Поново размишљам о изградњи “Музеја немогућег ратара”,
којем је незаборавни песник Растко Петровић дигао леп књижев-
ни споменик. Баш тамо бих га зидао где село нестаје, где је гробље
запуштено, а читава сеоска газдинства напуштена пре скоро три
деценије, и где се сеоске куће руше неповратно. Човек гради кућу
и музеј, а кућа и музеј човека. Запуштене куће које су се нахери-
ле и срушиле, куће наших дедова и очева, оптужују нас немо…
Не слушајмо више политичаре, ове којих смо се наслушали по-
следњих деценија – то су старе девојке које сирће продају. Један
песник српски ту недавно рече:
“Хајдуци, револуционари, политичари и зеленаши никада ни-
су обрађивали земљу! Земљу је лакше бранити него обрађивати!”

Аутор романа и оснивач и уредник часописа говори о својим пројектима у Ванкуверу

САДРЖАЈ

Српски део:
Уместо увода
5 Мирослав Лукић
Кад је сељак сиромашан,
читава је земља
сиромашна!

Поезија
Стр. 8 Љубиша Митровић
Косово
Пуста гнезда
Изгон мртвих
Крадљивац снова
Ватре неспокоја
11 Мирко Магарашевић
Те шуме корењем
приобалне…
12 Петар Милатовић
Острошки
Хиландарска беседа
У Острогу најближе Богу
Рапорт Гаврилу
17 Душанка Милутиновић
Станисављевић
На крају мог времена
Остани
Има те
20 Љубивоје Стефановић
Протокол дна
Последњи плач волова
Јавор
23 Небојша Лапчевић
Уликс Београда
На име твоје
Парабола о забрани
окупљања

Проза
29 Вук Церовић
Недјеља, дан кад је умрла бака
32 Ранко Рисојевић
Курагин, задњи пут
37 Јовица Ђурић
Девојка
42 Михаило Папазоглу
Гађаћемо их… 1915-ом
48 Властимир Станисављевић Шаркаменац
Брезов листић – Оливера
51 Лабуд Драгић
Аферим, Монтенегро!

Есеј и критика
63 Владимир Димитријевић
Философија после Вартоломејске ноћи
74 Ђорђе Јевтић
Вредна књига о духовном сјају царскога града
78 Оливера З. Дуњић
Неписани дани
81 Милорад Прелевић
О књизи “Сапутник и сабесједник”

На изворишту културе
87 Божидар Митровић
Основи (Словенске) културе и науке
96 Слободан Живковић
Достојевски у делу Јустина Поповића (1)
102 Мирослав Лукић
Савет за визије
157 Владимир Аркадијевич
Чугунов
Химна српском народу

Из јерменске књижевности
107 Бабкен Симоњан
Књижевност као огледало јерменског бића
109 Ованес Тумањан
110 Аветик Исаакјан
111 Ваан Терјан
112 Јегише Чаренц
113 Наири Зарјан
114 Гурген Маари
115 Ованес Шираз
116 Амо Сагјан
117 Маро Маргарјан
118 Силва Капутикјан
120 Ваагн Давтјан
121 Парујр Севак
122 Лудвиг Дурјан
123 Бабкен Симоњан
125 Раффи
129 Ованес Тумањан
Камено купатило
131 Рубен Зардарјан
Дете народа
135 Магда Џанполадјан
Из магле засијаћеш к’о звезда
146 Левон Анањан
Писмо турском писцу
151 Српски песници певају Јерменији
155 Белешке о ауторима

Зарезивање у камену
161 Мирко Палфи
Избор мисли: “Зрнца духа бисера расутих” (9)

Они који долазе
171 Валентина Терзић
Изађи на светлост
172 Владимир Вукомановић
Суства
174 Оливера Марковић
Живот. Мозаик. Играчка.
175 Вук Арсеновић
Морална порука Андрићеве “Приче о кмету Симану”

Језик и писмо 
180 Предраг Пипер
Актуелност поглед Меше Селимовића на реформу српског књижевног језика

Прича о уметнику
202 Григор Гурзадјан
Паравонова поезија женског тела
204 Елен Гајфеџјан
Паравон Мирзојан – свет уметника, обдареног тајанственом перцепцијом

Разговори
211 Интервју са Светозаром Влајковићем:
Бекство у анонимност

Позориште 
220 Миодраг Лукић
Монодрама ”Велики рат”
226 Мили Каурин
У рају ништа ново
230 Милош Браловић
Један поглед уназад: прва крушевачка опера

235 Музеји и архиви
Тања Зец-О’Нил
Музејска активност
Срба у Канади
251 Душан Салатић
Прилог проучавању екслибриса код Срба

Српска голгота 
261 Мирослав Максимовић
Мио страх: Трагом предака
274 Огњен Војводић
Папске посјете и пет римокатоличких мисионарских мантри

Догађаји у Клубу часописа Људи говоре
290 Календар догађаја
294 Пријатељи часописа
Уређивачка начела часописа Људи говоре:
естетско, етичко и духовно јединство.



Енглески део:
LITERATURE
   Poetry
6 George Edward Hart Ballad
Sky-Blue
The Iceboat
A murder of crows
Muse
Nadezda Vashkevich
10 Siho Ho
Swing
Chorus
Ferry
Chilblains
Prose

     Prose
14 Tristram Coffin Prose
Divided City: On the Edge

     Essay
18 Bratislav Milošević
The supernatural in Sir Arthur Conan Doyle’s The Terror of Blue John Gap
24 Bozidar Mitrovich
Objectives of the sciences and culture

Interview
31 Radojka Vukčević
Interview with Lawrence Buell

Fine Arts
38 Grigor Gurzadyan
40 Elen Gaifejyan
Paravon Mirzoyan

History 
47 Živadin Jovanović
Nato aggression on Serbia
17 years after
50 Subscription

среда, 04. мај 2016.

МНОГО је тога непознатог до данас остало о Милунки Савић, хероини балканских ратова и Првог светског рата...

  Хероина молила Недића за помоћ! -  /   В. Црњански Спасојевић | 03. мај 2016. 22:02 | "Новости" објављују детаље тек откривеног писма Милунке Савић председнику владе током окупације. Код Косте Пећанца била курир, после без прихода. Није могла да издржава потомке

 Милан Недић и Милунка Савић

МНОГО је тога непознатог до данас остало о Милунки Савић, хероини балканских ратова и Првог светског рата, између осталог и то како и од чега је живела током окупације Београда 1941-1945. Према једном писму које је редакцији "Новости" уступио праунук ратног премијера Милана Недића, очигледно је живела више него бедно. Ово писмо, до сада необјављивано, сасвим случајно открио је др Александар Стојановић из Института за новију историју Србије. Писмо упућено Недићу, 11. фебруара 1943, нађено је међу документима Председништва министарског савета.
"Господине председниче, молим Вас да се заузмете да ме поставе при Штабу четничких одреда у Београду", пише Милунка Савић. "Господин војвода Пећанац примио ме за курира у октобру месецу, са службом у Београду, при Љишком одреду, где сам примала плату. Сада, пошто су одреди расформирани, остала сам без службе. Молим Вас да ме врате ма при ком одреду. За тежак физички рад нисам, јер сам у годинама. Сиромашног сам стања, помоћи никакве немам, а имам четворо деце која иду у школу. У нади да ћете ми изаћи у сусрет, остајем учтива, Милунка Савић, добровољац-наредник, носилац Карађорђеве звезде са мачевима."
Стојановић објашњава да се документ налазио на сасвим неочекиваном месту, у фонду где би требало да буду записници са седница Недићеве владе, за којима је трагао:
- Записнике нисам нашао, али јесам бројна писма у којима су грађани Србије ратног премијера молили за помоћ или да буде кум њиховом детету. Међу њима је и ово писмо.
НЕДОСТАЈУ ПОДАЦИВИДОЈЕ Голубовић истиче да нигде не постоји податак да је Милунка добила две Карађорђеве звезде, а извесно јесте: - Нема чак ни података да је ратовала у балканским ратовима, а у другом је чак рањена. Свуда се наводи да је пензију стекла као чистачица у Хипо банци, а ми смо нашли документацију да је радила и у Министарству иностраних дела. Много тога се не зна о Милунки Савић.
Милунка је већ у краљевини била запостављена, што је, додаје, била судбина многих хероја из Првог светског рата, и то не само код нас.
Видоје Голубовић, један од аутора књиге "Милунка Савић, витез Карађорђеве звезде и Легије части", каже да истраживачи њене биографије нису наишли раније на ово писмо и додаје да је она била неписмена, па је само могла да га диктира.
- Није тајна да је била у тешком положају и пре, и током рата, и после њега. Нема пуно података о томе како је живела за време окупације, па ни да је била курир код Пећанца. Не знам како је онда касније, после ослобођења, могла да добије папир који јој гарантује сва грађанска права. Али очигледно да је у својој кућној болници на Вождовцу, где је лечила и четнике и партизане, помогла неком важном комунистичком функционеру - каже Голубовић.
Каже да се поуздано једино зна да је због своје болнице, где је сакупљала лекове и храну, плела и шила и за Титове и за Дражине, имала проблеме, али нигде не постоји званичан податак да ју је Специјална полиција ухапсила, нити да је била у бањичком логору, што је често објављивано.
Да је Недић можда ипак изашао свом саборцу у сусрет, на неки начин потврђује признање њеног унука Дејана Станкова, пре пет година, за "Новости". Он је тад рекао да ју је за време окупације влада запослила као државног заступника.
И Александар Недић верује да је његов прадеда помогао Милунки и каже да је ово писмо "побило још једну лаж комунистичког режима - да Милунка ништа није добила":
- После побијања тврдњи да су логори у Србији били под јурисдикцијом Недића и побијања његове кривице за Холокауст, подносиоци захтева за рехабилитацију доказаће још једном да је "истина" коју су писали они око Јосипа Броза нетачна.
Милунка Савић била је жена са највише одликовања у историји ратовања. Због неизмерне храбрости Французи су је прозвали "српска Јованка Орлеанка". У балканским ратовима 1912. и 1913. борила се преобучена у мушкарца. У Првом светском рату била је део Гвозденог пука, најелитнијег Другог пука српске војске Књаз Михаило. Добила је многа одликовања, међу којима и Орден Легије части, Албанску споменицу, медаљу "Милош Обилић", француски Ратни крст са златном палмом. Умрла је 1973, а њени посмртни остаци су пренети у Алеју великана тек 2013. године.



Хероина молила Недића за помоћ!

Популарни постови

ФОНД ЗАВЕТИНА и КЛУБ З препоручују

АУКЦИЈА РОМАНА “МИСТЕРИЈА САХАРИН ПО ФИЛИПУ СЕНКОВИЋУ”, ШТАМПАНОГ КАО РУКОПИС 2005. ГОДИНЕ

...Душа је пуна којечега, као канта за смеће. Моји тзв. пријатељи ускачу у последње возове, а ја не журим : знам да ћу стићи пре њих, тамо где су се упутили.
Затурене ствари, заборављене, сачувале су енергију, за коју мишљах да је ишчезла; прелила се у други облик…
Открио сам Левак, који усисава много тога.
(одломак из романа)

Преостала су 2 примерка: броширани – на слици - и тврдо укоричени . - МИСТЕРИЈА САХАРИН или легенда о змају који попије све вино пре него што се заметну зрна грожђа на чокоту ( Филип Сенковић) – Сачувао, скупио и приредио за штампу рукопис „Књиге мога живота“ Мирослав Лукић) - Б еоград, Мобаров, 2005. – 1076 стр.; 20 цм. - (Колекција Три пауна, књ. 3) ( брош. изд. И издање у тврдом повезу) ... Библиофилски раритет, о коме је реч, достигао је пре неколико година на аукцији 120.000,00 дин. Заинтересовани понуђачи могу да се директно јаве интернет поштом у свако доба – одговорићемо само на озбиљне понуде, потписане пуним именом и презименом. - Видети више: Књижара писаца


Бела ТУКАДРУЗ

Бела ТУКАДРУЗ
алиас Мирослав Лукић (почетком јануара 2016. Снимак Др Димитрија Лукића)

Најбоље место за Ваше оглашавање. Можда и најпристојнији начин да помогнете "Сазвежђу ЗАВЕТИНА"?

.Ваше РЕКЛАМЕ на "Сазвежђу ЗАВЕТИНА"

.Ваше РЕКЛАМЕ на "Сазвежђу ЗАВЕТИНА"
.Домет: Србија, Балкан, Европа, и остали континенти. - Проверите зашто је добро оглашавати у једном популарном Сазвежђу!