УОБИЧАЈЕНИ, СТАРИНКИ КОНТАКТ: ОБИЧНИМ ПИСМОМ

УОБИЧАЈЕНИ, СТАРИНКИ КОНТАКТ: ОБИЧНИМ ПИСМОМ
"Сазвежђе ЗАВЕТИНА" & Мирослав Лукић 180 309 Београд Ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13

недеља, 31. јануар 2016.

Цинцарин Тома Енаке, један од најпознатијих филмских и позоришних редитеља из Румуније, глумац, продуцент, песник, преводилац, и један од најизразитијих представника цинцарских стваралаца



ГОСТ Београда ових дана је Тома Енаке, један од најпознатијих филмских и позоришних редитеља из Румуније, глумац, продуцент, песник, преводилац, и један од најизразитијих представника цинцарских стваралаца.
Нашој публици Енаке се представио режијом првог филма на цинцарском језику, који је у петак, 29. јануара, приказан у Музеју југословенске кинотеке. Реч је о документарцу "Цинцари: Од славних Манакија до 'Нисам славан, али...'". Он је режирао и написао сценарио и за први уметнички играни филм на цинцарском језику "Нисам славан, али сам Арман (Цинцар)", који му је донео награде на светским фестивалима посвећеним филмским остварењима на мањинским језицима. Овај филм био је приказан 23. маја 2014. у Југословенској кинотеци поводом Националног дана Цинцара, али он тада није био присутан. Енаке је сада стигао у Београд на позив српско-цинцарског друштва "Луњина", а документарац који смо видели позван је и на овогодишњи фестивал у Венецији, где ће бити приказан у оквиру програма "Недеља филма".
- Данас не постоји статистика готово ни у једној држави, осим у Македонији, колико има Цинцара у свету, јер Цинцарима није ни дата могућност да се национално изјасне. Они који, рецимо, живе у Грчкој подводе се под грчку националност, они у Мађараској постају Мађари, и тако редом. Многе нове генерације Цинцара које пристижу не знају ни своје порекло, ни свој језик, а поготову се мало зна о савременом стваралаштву на цинцарском језику, нарочито у области филма, позоришта и књижевности - каже Енаке. - Требало је разуверити скептике који сматрају да је цинцарски језик анахрон, бескористан и употребљив само за интерну комуникацију, што је била врло храбра авантура. Ту скепсу почео сам да рушим најпре превођењем и постављањем класичних комада Голдонија и Молијера на цинцарском језику. Ове представе показале су се као културни догађаји не само у Румунији, него и на гостовањима у Европи.
КРСНА СЛАВАСРПСКО-ЦИНЦАРСКО друштво "Луњина", чији су чланови и многобројне личности из нашег јавног и културног живота које се изјашњавају као Цинцари, обележава данас своју крсну славу Светог Атанасија Великог у Вазнесењској цркви у Београду.
Према Енакеовим речима, његова жеља је очување и афирмисање културе, језика и традиције Цинцара, аутохтоног народа који је у овом делу Европе оставио изванредне трагове, поготову код нас - Цинцари су били носиоци економске модернизације у Србији средином 19. века. Њихово познавање међународне трговине, језика, математике, њихова писменост и књиге обележили су културни живот Београда и Србије.
ПОКАЖИМО СВЕТУ ДА СМО ТУ
- Данас се о Цинцарима, нажалост, мало зна, и још мање говори, и зато можда треба опет подсетити, поготову нове генерације које долазе, да су, примера ради, задужбине Илије Коларца и Николе Спасића, као и многобројне задужбине у Земуну вашем граду оставили Цинцари. Ми немамо никакву другу амбицију осим да сачувамо свој културни, национални и језички идентитет, да покажемо свету да још постојимо, да смо ту и да стварамо. Због тога желим да направим једну виртуелну републику Цинцара и виртуелну библиотеку, без обзира на то да ли нас у свету данас има два милиона или пет - истиче Тома Енаки.
Цинцари постоје и стварају

субота, 30. јануар 2016.

Поглед са врха Кеопсове пирамиде



Строго је забрањено пењати се на пирамиде у Египту. Покушате ли, осим што можете да погинете, због оштећивања тих споменика можете да добијете и до три године робије у затвору. 
То, међутим, није зауставило немачког блогера Андреја Сијесијелског из Минхена, који је без пардона кренуо да се пење на Кеопсову пирамиду у Гизи.
18-годишњак се није обазирао на повице других туриста, али и полиције, јер их, како је написао на свом блогу, није разумео с обзиром на то да су говорили на арапском.

Свој успон на 4.500 година стару Велику пирамиду у Гизи заб
ележио је камером. До врха 146 метара високе пирамиде требало му је свега осам минута, а за силазак нешто више, чак 20 минута јер, како је написао “Сигурност је на првом месту”.
Погледајте како изгледа поглед са врха Кепсове пирамиде:


(ludodobola.ba)

Погледајте шта се налази на врху Кепсове пирамиде (ВИДЕО)

петак, 29. јануар 2016.

ЕКСПЛОЗИЈА на врху Ртња 1992. до темеља је срушила капелу посвећену Светом Георгију Победоносцу коју је Грета Минх 1932. подигла у спомен на трагично страдалог супруга Јулијуса. Похлепа трагача за златом уништила је споменик љубави који је истовремено био заветни камен оданости породице Минх српском народу, видљив од Авале до Старе планине

ЕКСПЛОЗИЈА на врху Ртња 1992. до темеља је срушила капелу посвећену Светом Георгију Победоносцу коју је Грета Минх 1932. подигла у спомен на трагично страдалог супруга Јулијуса. Похлепа трагача за златом уништила је споменик љубави који је истовремено био заветни камен оданости породице Минх српском народу, видљив од Авале до Старе планине. 
Јулијусов отац Самуило доселио се из Моравске, у тадашњој феудалној Аустроугарској, половином 19. века. Мала слободарска Србији била је за њега обећана земља, у којој је као и многи други имигранти постао богат и угледан грађанин.
- Минхови су Јевреји који су из љубави према народу који их је прихватио одлучили да постану Срби - каже Весна Николић, истраживач судбине велике породице чије је постојање буквално избрисано после Другог светског рата. - Потомци Минхових који живе од Мексика до Африке, иданас чувају предање о Србији. Покојни господин Павле Минх, који је давне 1941. побегао из окупиране Србије и живот провео у Израелу, увек је говорио да је Србин. Умро је гледајући слику Ртња.
Оно што је за Арчибалда Рајса био Кајмакчалан и капела у којој је сахрањено његово срце, то је за Минхове био Ртањ и храм Светог Георгија. Ту дубоку везу створио је млади Јулијус Минх почетком 20. века, кад је убедио оца Самуила, оснивача чувене параћинске штофаре, да му да новац за истраживање угља у подножју планине. Кад су откривена велика лежишта, Јулијус је одлучио да у планинској пустоши отвори рудник и

Филм: "Десет дана на Светој Гори" - Ненад Бадовинац

среда, 27. јануар 2016.

Vanzemaljska baza u Sibiru čuva Zemlju, aktivirana je tokom rata u bivšoj Jugoslaviji


uvarov
Ta instalacija izazvala je Tungusku eksploziju 1908, a zadatak joj je da uništava komete i asteroide koji naleću na našu planetu, kaže profesor Valerij Uvarov
U Sibiru postoji davno sagrađena instalacija koja uništava nebeska tela koja mogu da ugroze Zemlju, a ne zna se ko ju je sagradio i postavio, izjavio je dr Valerij Uvarov sa a Akademije  nauka i tehničke i nacionalne bezbednosti u Sankt Peterburguru britanskom časopisu specijalizovanom za NLO.
Profesor Uvarov, šef Odeljenja za istraživanje NLO, kaže da nema sumnje da nismo sami u kosmosu i da je jedno od osnovnih pitanja kojima se njegovi ljudi bave – kakvi su interesi vanzemaljaca na Zemlji. Zato njegov tim sarađuje sa američkom NASA.
U intervjuu Grejemu BIrdsolu, urednIku britanskog časopisa NLO magazin, Uvarov kaže da se sada zna da je čuvena Tunguska eksplozija 1908. zapravo bila uništenje meteora projektilom.


“Projektil je ispalila materijalna instalacija. ne znamo ko ju je konstruisao, ali sagrađena je pre mnogo, mnogo vremena i postavljena u Sibiru, nekoliko stotina kilometara severno od Tunguzije. Mogu da vam kažem da je naša istraga utvrdila da se dogodilo više eksplozija u Tunguskoj. Ova instalacija je poslednji put uništila meteor 24-25. septembra prošle godine. I Amerikanci, koji imaju tri baze, registrovali su tu eksploziju”, priča on.
Jugoistočno od te instalacije je čuveno jezero Bajkal, iznad nje, na severu, je 100.000 kilometara tundri, gde nema nikoga, navodi Uvarov i dodaje da postoji snažna veza između instalacije i takozvane Planete Iks (Planet X).
“Znamo da su ta planeta i instalacija u Sibiru blisko povezani. Mogu da kažem da ta instalacija održava tu planetu u stabilnoj orbiti. Kad bi se ta planeta pomerila ili promenila orbitu, čitav solarni sistem bi postao nestabilan. Mi na akademiji smo ubeđeni da je ta planeta nastanjena i da je ta instalacija napravljena da štiti i njih i nas. Sigurno smo da se neće dogoditi ništa opasno. Imamo posla sa tehnologijom mnogo naprednijom od naše”, navodi ruski naučnik.
“Naša istraživanja pokazuju da Zemlja poseduje nekakav puls na frekvenciji koja utiče na sva živa bića. Ona sse pre oko 12.500 godina poklapala sa staroegipatskim kalendarom od 360 dana, ali tada je trebalo da Zemlju pogodi asteroid. Verujemo da je orbita Zemlje u to vreme veštački pomerena malo dalje od Sunca, pa je frekvenca prešla na 365”, priča Uvarov i dodaje da se tada pomislilo da negde imamo prijatelje koji paze na nas.
Ti prijateljski nastrojeni vanzemaljci ne dozvoljavaju da nebeska tela kao što su komete i asteroidi unište zemlju.
“A oni koji žele da postave naoružanje u svemir… Pravo da vam kažem, to boli sve nas koji učestvujemo u ovom projektu. Evo, mi istražujemo tu instalaciju i druge stvari, fizičke stvari, a ništa od toga nisu napravili Rusi ili Amerikanci, nego neko drugi, neko iz svemira. Žao nam je samo kad pomislimo šta bi moglo da se dogodi ako postave oružje u kosmos”, kaže on.
Ta instalacija ima svoju “elektranu”, svoj izvor energije, priča dalje ruski naučnik.
“Locirali smo ga za vreme rata u bivšoj Jugoslavji, kad smo prvi put zabeležili povećano emitovanje energije. To nam je bilo neverovatno, ali sad znamo da ova instalacija reaguje na društvene nemire i sukobe. Deo naše istrage je i pretraživanje drevnih zapisa i arhiva, tokom kojeg smo došli do tekstova o Ekutin Apos Alanhor. Zovemo ih Alanhor, a stari su najmanje 4.000 godina. U njima je opisana instalacija – i to u naučnim terminima – i sve šta se tamo dešava. To je čudesno”, navodi Uvarov, koji je dvaput posetio tu oblast.
“Prvi put naši instrumenti registrovali su visoke nivoe zračenja. Bilo je prilično opasno. Nekoliko lokalnih stanovnika iz obližnje oblasti zna za instalaciju, naravno, i opisali su nam je. Sve smo ucrtali na mapu. Ali ti ljudi, njihove porodice, životinje, svi oboljevaju usled radijacije”, priča naučnik.
U proteklih šest godina pažljivo se prati nivo zračenja u toj oblasti, koju su, u međuvremenu, svi napustili. Uvarov kaže da se to dogodilo i dva meseca pre Tunguske eksplozije. Izgleda da se zračenje pojačalo zato što se instalacija spremala za odbranu od asteroida.
Zračenje ometa istraživanje na terenu, ali profesor Uvarov kaže da je u pripremi velika ekspedicija, u kojoj mogu da učestvuju i međunarodni stručnjaci, ali isključivo odgovorni i posvećeni ljudi.


(Kurir)

RUSKI NAUČNIK: Vanzemaljska baza u Sibiru čuva Zemlju, aktivirana je tokom rata u bivšoj Jugoslaviji: Ta instalacija izazvala je Tungusku eksploziju 1908, a zadatak joj je da uništava komete i asteroide koji naleću na našu planetu, kaže profesor Valerij Uvarov U Sibiru postoji davno sagrađena instalac

понедељак, 25. јануар 2016.

Срби темплари су наша браћа. Ми сарађујемо као припадници истог реда, као витезови части и достојанства и као добри људи из две земље. Темплари данас имају велику улогу у оснивању различитих грана модерних масона, тесно смо повезани и са Србима из Реда Де Моле - открио нам је Енрико Веласкез, избегавајући да именује своју српску браћу

Витезови темплари у Толеду: Срби су наша браћа
ТОЛЕДО са својим историјским наслеђем, стотину двораца и храмова,данас је један од најјачих европских центара темплара и масона. Ми негујемо традицију крсташа и боримо се за очување хришћанства. Управо то је разлог што смо последњег месеца 2015. године организовали велику изложбу Реда витезова темплара, на којој су били и српски темплари и туристи.
Овако, ексклузивно за "Новости", говори темплар Енрико Веласкез, наш водич кроз необичну изложбу историје Реда витезова темплара, који у овом граду тврђава и мачева постоји вековима. Ред витезова темплара представио је најширој јавности симболе, одору, опрему и наоружање тешке и лаке коњице крсташа, али и писана документа из историје европских темплара. Темплар Веласкез нам открива и да многи српски темплари, али и масони, долазе у Толедо на ходочашће, али и да купе темпларску одору, мачеве, оклопе, штитове и заставе.
- Срби темплари су наша браћа. Ми сарађујемо као припадници истог реда, као витезови части и достојанства и као добри људи из две земље. Темплари данас имају велику улогу у оснивању различитих грана модерних масона, тесно смо повезани и са Србима из Реда Де Моле - открио нам је Енрико Веласкез, избегавајући да именује своју српску браћу.
Због богатог културног наслеђа Толедо се од 1986. године налази на Унесковој листи светске баштине. У међувремену, Војни ред витезова темплара је прерастао у елиту пословних људи, уметника, интелектуалаца, али и политичара, за које се верује да су "оличење модерних друштвених вредности". Шпанци пак верују и да су модерни темплари власници великог блага које се чува од времена крсташких ратова у зидинама двораца и цркава у Толеду. Можда је ова прича, преточена у мистерију, један од разлога што туристи,

четвртак, 21. јануар 2016.

Мера је највеће достигнуће цивилизацијског Балкана, а Милић од Мачве је био све супротно од тога. Нигде мере!

Милић од Мачве - сликар који је разарао мере. - У Кући краља Петра на Сењаку отворена изложба радова Милића од Мачве у организацији удружења "Уметност без граница". Кусовац: Његова претеривања била су вешт трик

У АНТИЧКОЈ Грчкој, у чијем језгру су највећи мислиоци Европе, имали су упутницу: Све је у мери. Мера је највеће достигнуће цивилизацијског Балкана, а Милић од Мачве је био све супротно од тога. Нигде мере!
Историчар уметности Никола Кусовац овако је синоћ у Кући краља Петра описао слављеног и оспораваног уметника, чија су дела после вишегодишњег мука на нашој ликовној сцени поново пред публиком, захваљујући изложби Удружења "Уметност без граница".
- Сваки његов гест, наступ, тумачење, био је разарање мере: Срби су најлепши, Срби су најстарији, српски језик је једини, а сви други језици су изашли из њега... - присетио се Кусовац. - Та његова претеривања била су један вешт трик. Ја их нисам разумео па сам погрешно реаговао, а он је знао да ме на најбољи начин сучели са тим мојим страховима од претеривања.
Та претеривања су уметнику, чији је опус од јуче представљен са 12 слика и четири акварела, служила да придобије људе, сматра Кусовац:
- Није случајно што вас је вечерас оволико овде, а можете мислити како је било кад је он лично отварао изложбе, лупао разним штаповима, позивао вампире, појављивао се тако у пола ноћи... Сваки његов наступ је био апсолутна атракција. Али - примерена, она која привлачи, нека врста хепенинга. Та догађања се не могу тако отписати, чак и када вам нису блиска. Цела Милићева ликовна порука била је: Можете се не слагати, али морате учествовати.
И европски теоретичари и ликовни критичари својевремено су високо оцењивали Милићева дела, подсетио је Кусовац. Они су као основну вредност препознавали то што је приче из балканских дубина изузетно износио на површину.
Велики број уметника које је Милић опчинио и привукао да крену његовим путем, за Кусовца представља социолошку појаву, која се не сме занемарити:
- То сведочи о трагу какав је оставио. Данас нема више таквих личности које су снажне и могу да велики број људи усисају у простор ликовног стваралаштва - закључио је Никола Кусовац. 
ИДЕОЛОШКЕ ПРИЧЕ
Милић је оставио дубоки траг у српској и југословенској уметности 20. века и не треба га увлачити у идеолошке приче. Замера му се што се у ратним временима налазио на просторима где је био српски народ и сви су га доживљавали као ратног хушкача, а он то није био. Хтео је да буде са оним делом народа који пати. Умро је последњих дана 2000. и готово су као секиром ударили преко његовог дела, хтели потпуно да га обезвреде. На сву срећу, Милићево сликарство не може се ишчупати из бића наше уметности.

уторак, 19. јануар 2016.

Још увек актуелна тема- о Титу, тзв. "тајни века"?

Тито у фризерском салону (Игало, 1978)
У време владавине Слободана Милошевића, појављивао се у Београду, повремено, графит: „Бравар је био бољи”. Ова пошалица требало је да сугерише да се у ери Јосипа Броза Тита живело боље. У биографији „највећег сина свих наших народа и народности”, који је владао Југославијом три и по деценије, много је непознаница. Део ових енигми открива нам књига Пера Симића и Звонимира Деспота „Тито – строго поверљиво” (архивски документи), коју је објавио „Службени гласник”, у библиотеци „Сведоци епохе”.
Тешко је у новијој историји света, кажу аутори, наћи личност о којој се више писало, а мање знало од доживотног председника бивше Југославије. У више од 900 књига, које су о Титу објављене до краја његовог живота, до најситнијих детаља описано је све што читаоци не морају да знају, а мало или нимало оно што би људи којима је владао требало да знају. Знали су како су се звали његови омиљени коњи и пси, пудлице и папагаји, али не и кад је Тито стварно рођен, постоји чак 15 различитих датума његовог рођења.
Свакодневно се писало и говорило о његовој изузетној љубави према радничкој класи и комунистичкој партији, слободи и правди, пионирима и омладини, демократији и људским правима, свим југословенским народима и народностима, миру и несврставању, лову и природи, пчелама и птицама, домаћим и дивљим животињама, филму и музици; према целокупном човечанству, чак и о боји Титових очију и о његовим сновима, али не и о томе кад и ко га је примио у Комунистичку партију Југославије, преко које ће Тито 35 година неприкосновено владати Југославијом. Још мање се знало кад га је Москва заиста довела на најважнију функцију у његовом животу, функцију генералног секретара Централног комитета Комунистичке партије Југославије, о чему је Тито, у разним приликама, изнео најмање 16 различитих верзија. А понајмање се знало какву је улогу као „мали Стаљин” имао у стаљинистичким погромима у Совјетском Савезу, у којима је мрак прогутао све његове конкуренте за титулу генералног секретара ЦК КПЈ и, готово, половину чланства његове партије, око 800 југословенских комуниста.
Ни за Титовог живота, ни после његове смрти, није се знало да његов провизорни ратни парламент, звани Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије, 1943. у Јајцу, уопште није имао кворум када је доносио своје „историјске одлуке”. Када је укидао државно устројство међународно признате и легитимне Краљевине Југославије, бирао Тита за шефа привремене југословенске владе и проглашавао га за првог и јединог маршала Југославије. За Титовог живота није се ни шапутало, а камоли гласно причало, истраживало и писало о томе ко је коме 1948. збиља рекао „историјско не”, Тито Стаљину или Стаљин Титу. Како је после изненадног разлаза са својим московским покровитељем стао под кишобран „Великог брата”, који ће до краја Титовог живота бити гарант интегритета Југославије и његовог опстанка на власти? Ко је збиља дао идеју за формирање покрета несврстаних, индијски премијер Џавахарлал Нехру или Тито, како је тврдила службена југословенска историографија?
Због политике, због очувања власти, Тито се одрекао и своје две званичне супруге. Прва, Рускиња Пелагија Белоусова, била је у Русији неосновано ухапшена, а друга, Јохана Ана Кениг, девет месеци раније, на једном инсценираном московском процесу, била је осуђена на смрт и стрељана. Прву је оптужио да „мрзи и квари” своје рођено дете, њиховог сина Жарка, а за другу, која је била љубав његовог живота, рекао је: „Она представља велику мрљу у мојој партијској каријери”.
У књизи „Тито – строго поверљиво”, аутори су сакупили најзанимљивије непознате и мање познате документе из свих фаза Титовог живота. Ту су, најпре, подаци о школовању Јосипа Броза, ексклузивни подаци о његовом учешћу у Првом светском рату, његовој првој женидби у Русији и једно драматично, досад непознато писмо, које му је упутила његова прва супруга Пелагија Белоусова. Читаоцима се ставља на увид 26 поверљивих и строго поверљивих докумената, који расветљавају најмистериознији период Титовог живота, његове скривене московске године, од 1935. до 1938. Објављује се и колекција репрезентативних, углавном непознатих докумената из Другог светског рата. Ту је и један детаљни, изузетно занимљиви извештај Титове тајне полиције, ОЗН-е о стању у његовој војсци, о снази ОЗН-е, која је била старија од закона, али и документи о Титовим и Кардељевим везама са тајним совјетским службама и закулисним припремама процеса Драгољубу Михаиловићу.
Књига нуди и најзанимљивије документе о формирању покрета несврстаних и о његовом раслојавању, али и бројне документе о Титовим платама и повишицама, о висини његових девизних дневница за бројна путовања у иностранство и дечијим додацима које је примао не само за сина Александра – Мишу, већ и за двоје унучади, Јосипа и Златицу, за које је деда више од 15 година примао дечје додатке поред њиховог живог оца, Титовог сина Жарка. Дати су и нови документи о студентским демонстрацијама 1968, о борби између Едварда Кардеља и Александра Ранковића за Титовог наследника. Међу мноштвом нових чињеница, налази се и документ о томе како је републички секретар за унутрашње послове Србије за Титове потребе уходио српско руководство. Први пут се објављују и документи о Титовој неуспешној номинацији за Нобелову награду за мир, о губљењу поверења у ЈНА међу Словенцима и Хрватима, о привилегијама и злоупотребама савезних функционера и како је Тито за путовања у иностранство примао девизне дневнице „прве врсте увећане за 200 одсто”.
При крају књиге су документа која говоре о томе да је 1979. у СФРЈ завладала „апсолутна стагнација”, да земља „распродаје своју супстанцу”, да је доспела „на ивицу банкротства”, а ту је и неколико докумената највећег степена поверљивости о томе како је 1980. и 1981. неколико пута проваљивана највећа тајна Титове Југославије – тајна њене одбране од евентуалне ратне опасности. У прилозима књиге објављује се интегрални текст Титовог тајног дневника (вођеног од новембра 1950. до фебруара 1951) и ексклузивне белешке о Титовом разлазу са супругом Јованком Броз.
         * избор ad hoc из дневне штампе : З.Р . Полит.

Састанак српских проевропских опозиционих странака

Састанак српских проевропских опозиционих странака, на којем ће разговарати о могућој заједничкој стратегији за изборе, почео је око 16 сати у седишту Демократске странке, на Теразијама.
Састанку присуствују лидери ДС Бојан Пајтић, СДС Борис Тадић, ЛДП-а Чедомир Јовановић, Покрета за преокрет Јанко Веселиновић и председник Нове странке Зоран Живковић.
На састанку су и председник Странке демократске акције Сулејман Угљанин, председник странке Заједно за Србију Душан Петровић, бивши градоначелник Зајечара Бошко Ничић, као и представници других опозиционих странака и неколико синдиката.
Пајтић је пре неколико дана упутио позив на састанак лидерима опозиције како би се договорили о наступу на изборима.
Иначе, лидери СДС, ЛДП и ЛСВ Борис Тадић, Чедомир Јовановић и Ненад Чанак најавили су јуче да ће предложити предеседништвима својих странкама да донесу одлуке о формирању савеза за ванредне парламентарне изборе

понедељак, 18. јануар 2016.

Милићева диоптрија визионара...

Изложба слика Милића од Мачве отвара се у уторак у Кући краља Петра. Поставку чине 12 уља на платну и темпера на дрвету, четири акварела

МОЈА је машта извирала из недара народне, колективне свести о фантастичном, што се одражавало кроз најдубљу компактност сфере свести мојих предака и њихових предања, говорио је Милић од Мачве (1934-2000), чија ће изложба сутра, на Богојављење, бити отворена у Кући краља Петра. Поставку чине 12 слика (уља на платну и темпере на дрвету) и четири акварела из приватних колекција. Реч је о делима насталим у различитим периодима стваралаштва, од оних из времена "Медиале" (1957-1958), преко ретко виђених радова из шездесетих година, па све до слика из 1999. 
- Било је крајње време да се направи изложба Милића од Мачве, који је, стицајем околности, доживео претњу коју трпе многи наши уметници, да постане жртва заборава - каже, за "Новости", Ђорђе Кадијевић, наш угледни ликовни критичар, Милићев дугогодишњи пријатељ и венчани кум. - Некада непропорционално популаран, постао је једнако толико непопуларан, пре свега зато што се у време пропасти Југославије и ескалација национализма није снашао. У свом националистичком ентузијазму он је уметнички рад ставио у други план.
Као сведок тог периода, Кадијевић се присећа и како га је због тога опомињао и чудио се што се његов пријатељ не бави сликарством, већ обилази бојиште, фотографише се са ратницима...
- Скупо је платио ту своју опредељеност, иако је у његовим патриотским осећањима било много тога инфантилног - сматра Кадијевић. - Њему се то веома замерало, а заборавило се да је слична опредељења имао и Мића Поповић.
Као други разлог што је Милићево дело прекрио заборав, наш саговорник наводи то што је после ратних дешавања доминантна постала уметност сасвим другачијих схватања од оних које је Милић имао:
- Појавила се друга концепција уметности, базирана на принципима Марсела Дишана, променио се курс и изгубило се интересовање за религијске и националне теме које су њему биле важне. Појавом те нове уметничке праксе се и свако ко слика сматрао анахроним, па је уз њега слична судбина задесила и Драгана Мојовића, Божидара Дамјановског...
УМЕТНОСТ БЕЗ ГРАНИЦАИзложбу у Кући краља Петра отвориће Никола Кусовац, историчар уметности, а организовало ју је Удружење "Уметност без граница". Биће отворена до 2. фебруара, а посвећена је недавно преминулом Боривоју Хомену, великом добротвору овог удружења.
За Кадијевића је несумњиво да је Милић од Мачве био изразито даровит и вредан уметник. За свог релативно кратког живота насликао је неколико хиљада слика.
- Драго ми је да је дошло време када је питање да ли је био националиста постало једнако бесмислено као бавити се тиме како се Фидија политички опредељивао у време грчко-персијских ратова. Надам се да ће се на Милићево дело сада гледати без предрасуда, а његове слике имају несумњиву уметничку вредност - закључује Ђорђе Кадијевић.
Милић Станковић, унук Пантелијин, рођен у селу Белотић, у Мачви, од оца Радована и мајке Десанке, излагао је по целој бившој Југославији, али и светским метрополама - од Париза и Брисела до Москве. Пројектовао је и извео три куле: у Мачви - "Радованову кулу", на Златибору - "Милићеву стихару на Палисаду", и здање на Звездари у Београду - "Кулу на седам ветрова". Као члан "Медиале", са Ољом Ивањицки, Шејком, Главуртићем, Видаком, Вуковићем, Тошковићем и другима маштао је о томе да се направи грађевина која би подсећала на Вавилонску кулу на Ратном острву. Објавио је неколико књига, писао је поезију, бележио је и поезију својих пријатеља.
"Милићева диоптрија визионара и жута неба са балванима који лете, пробијају поглед, перспективу, са народом који је доле насељен, од Бабиних укова, до српске Веданте, била су јака сећања једног дана, и где их раздвојити, и где их спојити, њега, и нас, и супротне, и сличне, а у потрази за истином, суштином, и врховном тајном. А сви смо живели поред истих река и сањали исти сан", записала је Оља Ивањицки.


Балвани на жутом небу

Популарни постови

COMPLETARIUM

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"